Kada Novaković, Pajtić, ili bilo ko drugi kaže da Novi Sad gradeći mostove, škole, bolnice, fabrike, parkove srlja u propast, treba da se zapitamo jesu li oni prijatelji grada i Novosađana? Je li mržnja među građanima koju podstiču i zagovaraju prosperitetnija od većih plata, novih radnih mesta i novih investicija koje nude naprednjaci?
Piše: Milorad Bojović
Zvuči apsurdno, ali velike razlike nastaju iz mnoštva malih detalja. Velika preimućstva su zbir kvalitetnih pojedinosti. Istina, ne može se reći da je park od 3,5 hektara koji je podignut uz Bulevar Evrope između Novog naselja i Nove Detelinare, mala stvar. Niti mali projekat. Ali svakako predstavlja samo jedan važan detalj, samo jedan pazl u velikoj slagalici, jedan od mnoštva respaktabilnih artefakata ubrzanog razvoja Novog Sada. Svedočanstvo urbanog napretka od 2012. godine. Novo naselje, a pogotovo Nova Detelinara već duže vreme spadaju među najužurbanije, najživlje gradske četvrti, kojima je nedostajala tačka smirenja. Tačka spokoja. Park, koji se još uvek finalno doteruje, savršeno se uklapa u urbani pejzaž ove dve, za život, sve poželjnije gradske četvrti. Ali u isto vreme predstavlja protivtežu užurbanosti obližnjeg Bulevara Evrope i ulica Kornelija Stankovića i Hadži Ruvimove ulice. Prostor je evoluirao iz zadivljale utrine u urbanu oazu, u moderno dizajniran i oplemenjen prostor, dobro uklopljen u ambijentalnu celinu. Njegova tendencija nije bila da predstavlja šumu, već urbanizovan i stilizvan vrt. Kultivisanu baštu. Odmorište i utočište od gradske vreve. Ovo je deo grada koji se još uvek oblikuje. Još uvek nije urbanistički zaokružen. I kada ceo prostor dobije konačne obrise, a park stekne svoj puni integritet, biće to vrlo prijateljska oaza za sve stanovnike Novog naselja i Nove Detelinare. Savršen prostor za igranje dece, šetnje, organizaciju koncerata, predstava i književnih večeri pod vedrim nebom. Tek rođeni park će svoj puni potencijal pokazati na proleće, kada olista. Kad ozeleni. Tada će njegova stilizovana lepota postati očigledna. Njegove staze s fontanama, velikim brojem klupa i drveća, činiće ga privlačnim odmorištem za stanovnike ovog dela grada. Teodor Ruzvel je kazao 1910. godine “Nacija se ponaša dobro ako tretira svoje prirodne resurse kao imovinu koju sledećoj generaciji mora predati uvećane, a ne umanjene vrednosti“. Incijativa Miloša Vučevića iz 2014. godine o gradnji novog parka, bila je prva takva inicijativa posle 43 godine. Vučević je u prvoj godini mandata pokazao da će zaštita životne sredine i unapređenje zelenila u gradu predstvaljati važan deo njegove strategije da se Novi Sad učini boljim mestom za život generacija koje dolaze i iz uspavane palanke transformiše u razvijeni centar u moderan evropski megapolis.
Tek rođeni park će svoj puni potencijal pokazati na proleće, kada olista. Kad ozeleni. Tada će njegova stilizovana lepota postati očigledna. Njegove staze s fontanama, velikim brojem klupa i drveća, činiće ga privlačnim odmorištem za stanovnike ovog dela grada
Vučević je prilikom otvaranja parka njavio da će u ovom delu grada, prema staroj ranžirnoj stanici biti izgrađen još jedan novi park i škola. I da će u potpunosti biti rekonstruisani Dunavski i Futoški park. Uz izgrađene bulevare, mostove koji će se graditi, prečistač otpadnih voda, ukidanje liste čekanja u vrtićima, rekonstrukciju Spensa, parkovi predstavljaju vrhunsku i neosporno komparativnu prednost Vučevića u odnosu na njegove protivnike, predvođene Đilasom, Marinikom, Jeremićem i Novakovićem.
Pitam se ko od Vučevićevih kritičara može u nedogled da objašnjava da Novi Sad propada, ako je njegov budžet iz godine u godinu sve veći? Ako je za devet godina zaposleno više od 11.500 ljudi! Ako je otvoreno sedam fabrika! I nije zatvorena nijedna, što je bio spiritus movens bivših vlastodržaca, sadašnjih opozicionara.
Imam neprijatan osećaj, gotovo mučninu, da se kroz osporavanje svega što je urađeno, što se radi, i što tek treba da se uradi, veštački pokušava podići intenzitet nerazumevanja, s krajnjim ciljem da se to sporenje pretvori u sukob. I kada Novaković, Pajtić, ili bilo ko drugi kaže da Novi Sad gradeći mostove, škole, bolnice, fabrike, parkove srlja u propast, treba da se zapitamo jesu li oni prijatelji grada i Novosađana? Je li mržnja među građanima koju podstiču i zagovaraju prosperitetnija od većih plata, novih radnih mesta i novih investicija koje nude naprednjaci? Ne grešim kada smatram da vid ekonomskog napretka i razvoja koji nude sujetom i ličnim interesima posvađane, pa nasilno, ličnim interesiam spojene partije izrasle iz Demokratske stranke, ne odgovara interesima Novog Sada. Još manje interesima Novosađana. Nijedan grad na svetu ne želi da ponovo proživi agoniju koju je Novi Sad proživeo posle 5. oktobra. Desetine hiljada radnika bez posla i plate čiji vapaj i vrisak nije imao ko da čuje. Niti da ih zaštiti. Fabrike koje su mesecima i godinama umirale naočigled tadašnje vlasti. Kada je za nekoliko godina lažne demokratske renesanse nestalo sve što su gradile i stvarale generacije Novosađana. Od Noviteta, Jugoalata, Jugodenta, do Hinsa i Novotransa. Za sada nisu ponuđeni argumenti da se politika opozicija sasatoji od bilo čega drugog osim sistema preventivne klevetnčke komprimitacije svakog projekta političkih oponenata iz vlasti. Taj sistem su podrazumeva da se u etar lansira optužba, a u hodu se umesto pouzdanih dokaza i činjenica nude krivotvoreni podaci, nadopunjavani protestima malog broja ljudi koji treba da glume glas celokupne javnosti. Ne može se logički niti zdravorazumski objasniti neprijateljski odnos opozicije prema napretku zajednice. Grad kao zajednica ne može da prihvati i apsorbuje toliko defetizma i negativnosti. Toliko nihilizma. Gradu trebaju nove investicije.
Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću
Pitam se ko od Vučevićevih kritičara može u nedogled da objašnjava da Novi Sad propada, ako je njegov budžet iz godine u godinu sve veći? Ako je za devet godina zaposleno više od 11.500 ljudi! Ako je otvoreno sedam fabrika! I nije zatvorena nijedna, što je bio spiritus movens bivših vlastodržaca, sadašnjih opozicionara
