Očajnička upotreba fenomena očigledne laži

Moć crne propagande jednaka je moćima crne magije – veruju joj samo naivini. Putevi DOS-a postoje samo u njihovoj mašti

 Piše: Milorad Bojović

Da je živeo u Srbiji između 2000. i 2012. godine Vito Nikolić ne bi napisao “Drumovanja”, nego “Tugovanja”. Umesto stiha “Pevaju u meni drumovi snažni, drumovi dobri kao dlan očin”, možda bi zapisao “Pevaju u meni drumovi puni rupa, drumovi tužni, ružni i opasni”. Ili, “Pevaju u meni drumovi lažni, drumovi upropašteni kao srpska industrija”. Naravno, Nikolić bi to rekao poetičnije, lepše i ubojitije.

Tamo gde nema puteva, ili gde putevi izgledaju kao đavolja trkališta, nema sreće, ni budućnosti. Putevi su, samo im ime kaže, put do prosperiteta. Gradnja puteva i fabrika od 2012. do 2022. pomogla je Srbiji da se iščupa iz ambisa siromaštva. Gradnja novih i popravka starih puteva imala je dvustruk efekat. Stigli su novi investitori i zaposlili ljude. U isto vreme, izgradnja ogromne mreže puteva je usporila odliv stanovništva. Da se nije desila reindustrijalizacija, da nije otvoreno 450.000 novih radnih mesta, da nisu izgrađeni putevi i da su na vlasti ostali pripadnici današnje opozicije, Srbija ne bi imala pola miliona stanovnika manje, već bi imala svega pola miliona stanovnika. Svi ostali bi pobegli da se spasu od blagostanja po meri DOS-a. Na sreću Srbije, njihovim padom 2012. godine, izbegnut je takav scenario. Da su ostali samo još jedan mandat, Srbija bi ličila na Rusiju iz Solženjicinove knjige “Rusija u provaliji”. Nije teško zaključiti kako bi izgledala srpska provalija.

Zbog nepostojanja bilo kakve mogućnosti da nađu posao, ljudi bi masovno bežali u inostranstvo. Bežali bi zato što nisu imali nikakvu perspektivu. Subvencije za poljoprivredu su odlazile desetorici tajkuna. Podrška preduzetnišvu gotovo da nije postojala. Postojali su samo planovi kako da se prodaju preostali državni resursi. Pre svih EPS, lokalne toplane i vodovodi. Posebno bi bili pogođeni stanovnici sela. Bežali bi zato što u svojoj kući nemaju vodu. Odlazili bi zato što njihovo naselje nema kanalizaciju, koja se sada gradi. Tražili bi spas u inostranstvu zato što autom nisu mogli da stignu od svojih kuća do grada i natrag. Stvari su počele da se menjaju tek nakon 2012. godine.

Marketinška mašinerija koja iz senke podržava opoziciju i kreira njihove aktivnosti pribegla je očajničkim marketinškim merama. Da bi pridobili birače, umesto prezentacije novih ideja i planova, bave se plasiranjem otvorenih neistina, poput one da je DOS izgradio više puteva od Vučića. Ubeđeni su da im to, uz frizirana istraživanja javnog mnjenja, daje prednost nad Vučićem. Očigledna laž je postala glavni opozicino kredo. Taj princip upotrebe laži utvrdio je sociolog i pisac Erving Gofman. On kaže: “Kada je laž očigledna onda je velika mogućnost da tu nema ničega lažnog.”

Spin opozicije i njihovih medija da je DOS za pet godina izgradio više puteva nego Vučić je čista obmana. To su radili i dok su bili na vlasti. Koristeći zavodljivo blještavilo medija kao štit, stvarali su privid da nešto rade. Ali je taj marketing bio jedino čime su se bavili. Pošto je, kako bi rekao Segela, događaj na terenu, čista marketinška stvar, ona se organizuje i režira, kao film. Ceo simulakrum režirala bi neka marketinška agencija. Glavni glumci su bili političari tadašnje vlasti. Statisti, su u njihovom slučaju bili rukovaoci građevinskim mašinama, i novinari. Ovi prvi su dovozili mašine na lice mesta za potrebe slikanja, a onda ih odvozili nazad u dvorište svojih firmi, do sledećeg puta, kada su ih, opet za potrebe slikanja, odvozili na drugo mesto. Na drugi lokalitet na kom se odvijalo marketinško otvaranje radova. Novinari su statirali tako što su objavljivali priloge i tekstove o tim lažnim projektima i nepostojećim gradilištima. Sećam se da su pokrajinska i gradska vlast pre 2012. godine vozikali 2-3 bagera po novosadskim prigradskim naseljima, otvarajući pred kamerama lažne radove na gradnji kanalizacije. Ali, sve do 2013. godine, do prvog samostalnog budžeta Miloša Vučevića, nije izgrađen ni jedan jedini metar. Skoro sva novosadska prigradska naselja su u međuvremenu dobila i kanalizaciju, asfaltirane ulice i vrtiće.

Spin opozicije i njihovih medija da je DOS za pet godina izrgadio više puteva nego Vučić je čista obmana. To su radili i dok su bili na vlasti. Koristeći zavodljivo blještavilo medija kao štit, stvarali su privid da nešto rade. Ali je taj marketing bio jedino čime su se bavili

 Ista je stvar bila s putevima. Građevinske mašine su se do 2012. kao lažni dekor premeštale po vojvođanskim selima, sečene su vrpce, davane izjave, ali putevi nisu građeni. Ko god je prolazio kroz Frušku goru zna o čemu pričam. Svi putevi su imali izgled ratom zahvaćenog područja. Rupa na rupu. Krater do kratera. Da puteva nije bilo zna svako ko je putovao starim putem od Novog Sada do Inđije. Da su putevi bili marketing tadašnje vlasti i propaganda današnje opozicije zna svako ko je iz Novog Sada putovao do Šapca, Loznice ili Valjeva. Da su putevi o kojima njihovi mediji sada pišu bili čista fatamorgana znaju stanovnici Bačke Palanke, Vrbasa, Sombora, Kule, Malog Iđoša, Zrenjanina, Mionice – rečju svih mesta u Srbiji.

Opozicija zna da su putevi i fabrike Vučićeva prednost. I zato nastoji da to preimućstvo umanji medijskim spinovima. Međutim, Gofmanovo delo je složenije i ne može se svesti na jednu misao. Zato je nastojanje opozicije besmislena rabota. Moć crne propagande jednaka je moćima crne magije – veruju joj samo naivini. Svako ko ima dva oka, dve noge, ume da čita, i sposoban je da napusti svoje dvorište, ili svoju stambenu zgradu, uveriće se da su novi putevi na sve strane. U isto vreme će se setiti da nije tako bilo u vreme DOS-a. Politika nije i ne može biti iluzija. Svaka obmana ima svoj ograničen rok trajanja. Podsećajući građane na period svoje pogubne vladavine, opozicija stvara loš kontekst po sebe, ali dobar po Srbiju.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik

Da se nije desila reindustrijalizacija, da nije otvoreno 450.000 novih radnih mesta, da nisu izgrađeni putevi i da su na vlasti ostali pripadnici današnje opozicije, Srbija ne bi imala pola miliona stanovnika manje, već bi imala svega pola miliona stanovnika