Zar je moguće da za 651 godinu, koliko se borimo za evropske vrednosti, Evropa nije shvatila da joj pripadamo? Nema ničeg u Platonovoj ili Aristotelovoj misli, niti u Homerovoj poeziji, što Srbi nisu demonstrirali u Kosovskom boju. I nakon njega U svaki grob, u svaku smrt utkane su Milove, Rusoove, Lokove, Volterove, ideje o slobodi!
Piše: Milorad Bojović
Srbiji niko nije prijatelj osim nje same. Pored energetske nezavisnosti od Rusije, Srbiji treba i ekonomska nezavisnost od Zapada. Na energetskoj diverzifikaciji insistiraju zapadni ambasadori, srpska opozicija, i jedna ministarka u tehničkoj vladi. Međutim, nije energija jedini srpski problem. Posle 5. oktobra srpske vlasti su počinile nedopustiv greh. Strancima su pored političkog predali i ekonomski suverenitet Srbije. Svu svoju industriju i većinu resursa poklonili su kompanijama iz Evropske unije i SAD. Mi jedemo tuđ hleb, tuđu plazmu, sladoled, čokoladu. Pijemo tuđe mleko, sokove, vodu. Zidamo kuće tuđim cementom. Pokrivamo ih tuđim crepom. Da bismo verovali u njihovu dobronamernost i iskrenost, bilo bi dobro da se opozicija, strane diplomate i ministri opšte prakse zalažu i za diverzifikaciju vlasništva, moći i uticaja i u ekonomiji. Zašto bi Srbija bila zavisna samo od zapadnih sila? Zašto se ne bi izvršila diverzifikacija ulaganja i vlasništva u prehrambenoj, građevinskoj, hemijskoj, elektronskoj industriji, i u oblasti trgovine i usluga? Zašto bismo bili zavisni samo od jedne vrste moći? Ili je cela borba za zapadne vrednosti svedena na lukrativnu stranu? Da li se etika Evropske unije, i zapadne civilzacije meri dolarom ili evrom? Ili je to koalicija koja određuje meru vrednosti karaktera? Meru političke poželjnosti i nekorektnosti? Meru demokratičnosti i slobode? Neetičnost takvog postupka je više nego očigledna. Ne može se jedno ovako izvanredno kompleksno pitanje, tumačiti materijalistički jednostrano i proizvoljno. Niko nema prava da evrointegracije tumači kao sredstvo ucene. Kao oruđe za disciplinovanje slobodnih! Kao mišolovku za tvrdoglave! Tvrdnja da ne možemo da ne odaberemo stranu, da ne možemo da budemo neutralni, već da moramo da se odredimo, samo je još u nizu autoritativnih teorija, osmišljenih radi disciplinovanja Srbije. Samostalna i suverena Srbija u Evropi nije naša infantilna žudnja! Ulazak u Evropsku uniju nije naš jednosmerno orijentisani aranžman. Naš prijem u EU ne može da ima oreol samilosti! Integracija Srbije, Crne Gore, ili Makedonije u EU nije filantropija. Evropu na to goni njen interes. Sticanje preimućstva u geostrateškim i ekonomskim odnosima, što je nerazdvojiva vrednost. S druge strane, ni podrška Rusiji nije neizbežni fatalizam. Nema apsolutnih kategorija, osim interesa sopstvenog naroda. Da je Srbija u prošlosti vodila više računa o svojim potrebama, a manje o željama drugih, kao što to Vučić radi danas, manje bismo imali zatvorenih fabrika, unesrećenih porodica, opustošenih sela. Vučićeva odluka da ne uvede sankcije Rusiji je logičan ekonomski potez, ravan strateškom jačanju odbrambene moći zemlje. I ne treba je zbog toga kažnjavati. Zašto bi Srbija naftu plaćala 25 odsto više, a gas pet ili više puta skuplje? Ne postoji nijedan razuman razlog za to. Naprotiv. Plaćati gas po 400, a ne po 2.000 evra je praktična neophodnost. Zašto bismo na razlici u ceni bacili 4.800.000.000 evra? S kojim opravdanjem? Svi ekonomski, logički, politički razlozi govore protiv. Ekonomski razvoj države i građana predstavljaju suštinu politike. I zato bi umesto ucena Evropska unija mogla da ponudi objašnjenje zbog čega je za Srbiju bolje da 4,8 milijardi evra investira u njihove kompanije za trgovinu gasom, umesto da ga upotrebi za povećanje dečijih dodataka, penzija i plata? Za još bolje puteve, još bolje bolnice i škole. Srbija po prirodi stvari pripada Evropskoj uniji. Evropa smo bili tokom 500 godina turske vlasti. Ako smo Evropa bili u vreme Maričke bitke i Kosovskog boja zašto bismo danas bili nepoželjni divljaci koje treba kažnjavati? Ako smo bili čuvari evropskih kapija kod Siska, Beča, Slankamena, Sente, zašto bismo danas bili balkanski varvari kojima treba pretiti? Ako smo u Orašcu i Takovu pripremali teren za oslobođenje Evrope od Turaka u Balkanskim ratovima, zašto bismo danas bili smatrani neposlušnom rajom koju treba disciplinovati?
Takve poruke stizale su nam samo iz Stambola u srednjem veku! Samo su nam otomanski despoti slali preteće fermane i kavazbaše. Ucene i pritisci nisu temeljni principi demokratije. Zar je moguće da za 651 godinu, koliko se borimo za evropske vrednosti, Evropa nije shvatila da joj pripadamo? Da smo bili protiv Evrope, manje bismo ginuli. Manje bismo stradali. Manje bismo imali srušenih i spaljenih gradova, ubijene dece i majki. Nema ničeg u Platonovoj ili Aristotelovoj misli, niti u Homerovoj poeziji, što Srbi nisu demonstrirali u Kosovskom boju. I nakon njega. U svaki grob, u svaku smrt utkane su Milove, Rusoove, Lokove, Volterove, ideje o slobodi.
To demonstiramo i danas. Kada Vučić kaže da nećemo uvesti sankcije Rusiji, ali i da nećemo priznati rezultate referenduma na istoku Ukrajine. I kada kaže da nikad nećemo priznati nezavisnost Kosova, ali i da ćemo s Albancima razgovarati kako da bolje živimo. Zbog srpskih i albanskih majki. Zbog srpske i albanske dece. Zbog zajedničke budućnosti.
Ali, čak i kad isključimo emocije, i etičke principe, i uključimo pragmatizam zapadne civilizacije, mudro je da nas Evropska unija ne primorava da uvedemo sankcije Rusiji. To je dobro i za njih. Onda svoje fabrike mogu preseiliti kod nas, da bi ostale konkurentne.
Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik
Da je Srbija u prošlosti vodila više računa o svojim interesima, a manje o željama drugih, kao što to Vučić radi danas, manje bismo imali zatvorenih fabrika, unesrećenih porodica, opustošenih sela
