U glavnom gradu Litvanije Viljnusu, u utorak i sredu održan je samit NATO-a za koji su mnogi analitičari, ali i zvaničnici poput ukrajinskog predsednika Zelenskog, naglasili da bi mogao imati istorijski značaj. Na prvom mestu zbog razmatranja pitanja proširenja tog vojno-političkog saveza na Švedsku i Ukrajinu.
Inače, na samitu je uzelo učešće oko četrdeset šefova država, među kojima i predsednik SAD, dok je ceo događaj obezbeđivalo čak oko 12 000 vojnika iz različitih NATO zemalja. Dodamo li na to i respektabilnu vojnu tehniku koja je tim povodom dopremljena u Litvaniju, naročito najmodernije PVO sisteme, onda nam postaje jasno da se taj samit suštinski održao u senci rata na istoku Evrope i da mu je prvorazredni zadatak bio dalje učvršćivanje saveza i jačanje njegovih kapaciteta kao odgovor na opasnost, odnosno glavnu pretnju koja dolazi sa Istoka.
Odluku o raspoređivanju gotovo 300 000 vojnika na istoku kontinenta i o povećanju vojnih i vojno-industrijskih kapaciteta NATO saveznika upravo je i najbolja potvrda te teze.
Dodamo li na to i činjenicu da su na samitu uzeli učešće i zvaničnici Japana, Južne Koreje, Australije i Novog Zelanda, onda nam postaje jasno da je cilj što čvršće vezivanje i tih država za ovu zapadnu alijansu, kako bi se ojačali NATO kapaciteti u posebno osetljivom Indo-pacifičkom regionu.
Ukrajina nije primljena u NATO, čemu su se političke strukture u Kijevu potajno nadale i što je podržalo više od dvadeset zemalja članica tog saveza, ali poslata je jasna poruka da će se proces priključivanja te države alijansi pojednostaviti i da će po okončanju rata ona biti primljena u njeno članstvo.
Takođe, dogovoreno je uspostavljanje Veća Ukrajina – NATO i odobren je višegodišnji program vojne pomoći toj zemlji. NATO je na taj način izbegao da se direktno konfrontira Rusiji, ali je kroz odobravanje višegodišnje vojne pomoći Ukrajini jasno demonstrirao svoje dugoročne planove koji ne idu u pravcu traženja mirovnog rešenja za ovaj konflikt.
Nema sumnje da je najveći uspeh samita u Vilnjusu prihvatanje turskog lidera Tajipa Redžepa Erdogana da Švedska postane deo te zapadne alijanse. Naime, time je dalje širenje NATO-a obezbeđeno, što je svakako događaj od istorijske važnosti, ali ono što je možda i značajnije od toga je otopljavanje odnosa Turske sa SAD-om i drugim evropskim saveznicima.
Ne treba zaboraviti da je popuštanju Erdogana po pitanju članstva Švedske u NATO-u prethodilo i puštanje pripadnika brigade Azov da se sa Zelenskim vrate u Ukrajinu, čime je Turska nesumnjivo prekršila sporazum sa zvaničnom Moskvom i ponizila vlasti u Kremlju. Kada na sve to dodamo i najavu iz SAD o nastavku trenutno zamrznute vojne saradnje sa Turskom, postaje nam jasno da je ovaj samit ozvaničio preokret u procesu udaljavanja Turske od NATO-a. Deluje da se Ankara ponovo približava svojim saveznicima, čime će značajno ojačati unutrašnje jedinstvo, ali i kapaciteti tog vojnog bloka. Nema sumnje da je Turska vojno i geostrateški jedna od najznačajnijih članica tog saveza i da bi bez nje NATO imao značajno umanjene potencijale u međunarodnoj geopolitičkoj areni.
Autor: Srđan Graovac
