Šta je alternativa spomeniku pomirenja? Ekshumacija sukoba? Egzorcizam podela? Nekromantija mržnje?

Harmoniju života jednog grada ne uništavaju planovi mira, već politika mržnje i konflikta, mimikrirana u retorici odbrane “pravih” vrednosti

Piše: Milorad Bojović

Novosadska opozicija opovrgla je starogrčke filozofe. Dokazali su da dokonost ne mora biti majka mudrosti i kreativnosti. Iz njihove besposlice nastaju uvek iste greške i promašaji. Ne tvrdim ovo zato što imam nešto lično protiv opozicije. Ovo nije subjektivan sud. Još manje predrasuda. Sve što iznosim je pouzdan zaključak zasnovan na analizi opštepoznatih činjenica. Opoziciju egzaltiraju afekt i konflikt. Sve što rade čine u stanju sužene svesti. Zato se njihove procene sadašnjosti i budućnosti ne mogu prihvatiti kao pouzdane. Iz dva razloga. Zasnovane su na incidentu, na sukobu. I iza fasade dobronamernosti sakrivaju ogromnu silu lične koristi.

U neprijateljstvu prema spomeniku pomirenja, koji se podiže u čast svih nevinih žrtava Drugog svetskog rata, radikalima i Čankovoj Ligi, pridružili su se i drugi marginalni ekstremisti. Levičari i desničari. DS, SSP, Narodna stranka i Dosta je bilo. Svima je imanentno jedno – sukob kao svrha postojanja. Konstantno pronalaženje incidentnih događaja i optuživanje drugih za sukobe koje sami iniciraju – to jedna te ista operacija koja koristi mehanizme i pravila komunističke diverzije. To je relikt talionske ideologije poricanja koja insistira na istim zabludama, i poništavanju svakog simbola normalnosti. Sve što se u nju ne uklapa mora biti proglašeno za neprijatelja tekovina NOR-a, i demokratije. Međutim, to je podvala. Najobičnija sabotaža. Opozicija neprestanim pozivanjem na antifašističke i demokratske vrednosti nastoji da prikrije nedostatak programa, lične inicijative i manjak bilo kakve invencije. I, pošto smatraju da je simbolika Drugog svetskog rata najsigurniji put do pozitivnog publiciteta, suprotstavljaju joj svaku aktivnost koja može da pokvari njihovo incidentno viđenje i vođenje politike.

Novosađane zanima zašto to rade? Iz kojih pobuda? Šta misle da dobijaju time? Zašto im je draži zavađen od pomirenog grada? I neka ne pokušavaju da se služe sofizmima, nego neka kažu gde su i na koji način utvrdili da taj spomenik na bilo koji način abolira i rehabilituje zločince iz Novosadske racije? Gde to piše? Gde su to pročitali? Nigde! Izmislili su! Na spomeniku neće biti nikakvih imena. Pisaće samo da je to spomenik svim nevinim žrtvama. Ali taj nedostatak imena ne daje prostor da se tvrdi suprotno. Da se spomenik pretvara u ono što nije. Da se podmeće i učitava ono čega nema.

Nesumnjivo je da je Novosadska racija surov, strašan i umobolan zločin. Masovno ubistvo iz  koristoljublja, pošto niko nije bačen pod led iz ideoloških pobuda. U raciji nije stradao nijedan komunsta, ako ih je uopšte bilo u Novom Sadu. Ubijeni su civili. Mirni, pristojni građani. Činjenica je i da Novodađane nisu ubijali Novosađani. Ubice su došle u Novi Sad.

Kraj rata doneo je isto zlo. Cela Dunavska, cela Zmaj Jovina, Zlatne grede, Pašićeva, Miletićeva, Jevrejska, deo Bulevara Mihajla Pupina otet je, prisvojen u krvi. Svi koji su imali imovinu koja je predstavljala mračni predmet žudnje nove klase, proglašeni su za kapitalističku buržoaziju. I streljani. Brzo. Mučki. Bez milosti. Na osnovu čega su protivnici spomenika utvrdili da ti ljudi ne zaslužuju svoje obeležje?

Pošto ne nude nijedan dokaz za svoje tvrdnje o spomeniku, primeniću njihovu strategiju, pa ću zaključiti da se zalažu da se ponište sva rešenja o restituciji imovine i rehabilitaciji žrtava novosadskog “crvenog terora”.

Napadima na spomenike, mostove, zgrade, opozicija stvara privid svoga postojanja. Održava u životu fatamorganu borbe protiv vlasti. Time što o istim temama govore uvek iste ličnosti, građanima se šalje poruka da su opozicionari faraonski nezameljivi. To je zanimanje od kog se lepo živi. A svaka njihova reč protiv pomirenja je fitilj s odloženim paljenjem. Sporogoreći štapin.

Rasprava koju nastoje da zametnu bila bi dobar način za otkrivanje istine da je preimućstvo mira u odnosu na sukob logičko, a ne činjenično pitanje. Spor sa bilo kojim spomenikom pomirenja pokreće samo nečista savest. I zato sve njihove priče o demokratiji, toleranciji, multikulturalizmu i kospompolitizmu postaju prazne reči. Mrtvo slovo na papiru. Marketiniška parola. Menica beščašća. Demokratama su Mađari bili ukras za Brisel. Značka na reveru. A sve vreme im je pogodovalo i pogoduje im i danas da postoji podeljenost, koja javni prostor zagađuje teškim rečima i sukobima. Njima imponuje atmosfera netrpeljivosti, da bi mogli da se prikažu kao jedini glas razuma.

Pošteno je da priznaju da se od 2012, od kada nisu na vlasti, broj međunacionalnih incidenata drastično smanjivao, da bi do danas potpuno iščezao. Svi sukobi, svi grafiti, i sva preteća pisma danas su veštački pokušaji da se politički prostor resetuje na stara podešavanja. Da se softver, koji je apgrejdovan i očišćen od virusa mržnje, ponovo zagadi, ošteti i zabaguje, da bi nekadašnji despoti mogli ponovo da se dočepaju vlasti.

Slovo Z na prilazima Tvrđavi je provokacija od koje korist imaju svi koje kao najmanji zajednički imenilac povezuje sve što narušava rejtinga SNS-a, i koji Egzit vide kao maretinšku platformu za plasiranje negativnih vesti o Srbiji

Međutim, kasno je za to. Poznajemo se. Ta podvala s optužbama i grafitima odavno je razotkrivena. Pamtim kada su u leto 2015. godine, osvanuli preteći grafiti “Smrt Pajtiću”. Bili su auto-lakom ćiriličnim slovima ispisani po novosadskim trotoarima. Kasnije je jedan dugogodišnji član Demokratske stranke priznao da je ispisao grafite.

Jasno je i da ono slovo Z na prilazima Tvrđavi nije nastalo kao spontani čin. Ono je provokacija. Ja ovo ne tvrdim intuitivno, niti sofitistički, već navodim kao fakat. Diverzije imaju svoju metodologiju. One su bipolarne. U isto vreme su za jedne štetne, a za druge korisne. To olakšava tumačenje. Lako se može utvrditi da je kreator slova Z želeo da nanese štetu Srpskoj naprednoj stranci i Milošu Vučeviću. Korist su mogli da imaju mnogi. Svi koje, kao najmanji zajednički imenilac, povezuje sve što narušava rejtinga SNS-a, i koji Egzit vide kao maretinšku platformu za plasiranje negativnih vesti o Srbiji. Slovo Z je sredstvo za izazivanje još oštrijih i snažnijih pritisaka u vezi s Kosovom i sankcijama Rusiji.

Harmoniju života jednog grada ne uništavaju planovi mira, već politika sukoba, mimikrirana u retorici odbrane “pravih” vrednosti. Šta je suprotnost spomeniku pomirenja? Šta je njegov antipod? Šta je alternativa? Ekshumacija sukoba? Egzorcizam podela? Nekromantija mržnje?

Opozicionare ne interesuje šta će tom ideološkom speleologijom oskrnaviti? Šta će diskreditovati? Mogućnost istinskog pomirenja. Mogućnost suštinskog življenja u zajedništvu bez prebrojavanja eritrocita. Poštovanje etničkih posebnosti ne treba da bude iznuđeni čin, kao u političkom licemerju Evropske unije i njihovih sledbenika iz srpske opozicije, već istinsko prihvatanje različitosti. Zar je za prosperitet neke zajednice zaista važno ko je Mađar, a ko Srbin? Ko je Slovak, a ko Rusin? Jevrej. Rom. Makedonac. Možda opoziciji jeste! Ali, to ne znači da su u pravu. Možda je stalni sukob esencija njihovog političkog opstanka, ali to nije nimalo bitno za budućnost i razvoj Novog Sada.

Autor je stučnjak za odnose s javnošću