Sada kada su izbori prošli Rio Tinto, Linlglong, Ziđin, mostovi, rudnici, zlato, srebro, ugalj, vazduh sve je to postalo nevažno. Cilj je ispunjen. Poslanička plata, kao primarno interesovanje, i budžetski novac za stranke koje su prešle cenzus, kao ekstra dobit, postali su važniji od prirode naše nasušne
Piše: Milorad Bojović
O ekologiji i zaštiti životne sredine više niko ne govori osim vlasti. Fabrike i mostovi su bili ekološki problem samo u izbornoj kampanji. Boru sa štafejalem niko nije video već mesecima. A od 3. aprila, izgubio mu se svaki trag. I njemu i štafelaju. Slutim da je štafelaj otišao na privremeno odsustvo, do sledeće izborne kampanje. Sada kada su izbori prošli Rio Tinto, Linlglong, Ziđin, mostovi, rudnici, zlato, srebro, ugalj, vazduh sve je to postalo nevažno. Cilj je ispunjen. Poslanička plata, kao primarno interesovanje, i budžetski novac za stranke koje su prešle cenzus, kao ekstra dobit, postali su važniji od prirode naše nasušne. Da se razumemo, smatram da je ekologija važna. Ali ne kao sredstvo za bavljenje politikom. Još manje kao alat za ostvarivanje finansijske koristi. Ekologija je način razmišljanja. Ekologija je način života. Ali ne tako što ćemo na televiziji i na protestnim skupovima izvikivati parole protiv jedne ili tri kompanije. Protiv nekog mosta, fabrike, ili rudnika. To je najobičniji marketinški manevar. Ogoljena manipulacija javnim mnjenjem. Hoće li se iko od njih odreći šoping molova, skupe odeće, obuće, pametnih telefona, skupih automobila? Neće! Niti treba. Sve što čovek radi, od nastanka života na Zemlji do danas, usmereno je protiv prirode. Da bi se napravila sojenica, moralo je da se poseče drveće. Da bi se izgradila kamena kuća, moralo je da se razori neko brdo. Da bi se izgradili Vavilon, Atina, Rim, Kinseki zid, Pariz, London, razorene su planine. Možemo reći da je stara civilizacija, bez obzira na svoj stepen razvoja bila varvarska. Rimljani su razorili kompletno nasleđe antičke Grčke i Egipta da bi izgradili svoju civilizaciju i kulturu. Britanska imperijalna moć izgrađena je tako što su razarali i otimali prirodna dobra dve trećine sveta. Sjedinjene Američke Države postale su najmoćnija sila na svetu tako što su devastirali prirodu, desetkovali starosedeoce, masakrirali biljni i životinjski svet. Rusija i Kina su se izdigle na eksploataciji prirodnih resursa. Empirijski se može dokazati da ekosistem nije bio u fokusu interesovanja ni zapadne, ali ni istočne civilizacije. I da ih je vodio samo goli profit. Međutim, zahvaljujući razvoju obrazovanja i razvoju svesti o značaju prirode, logično je da u 21. veku ljudi nastoje da ekologiju i zaštitu životne sredine stave u fokus svojih interesovanja. Ali, to ne sme da ostane na nivou ontoloških i metafizičkih umovanja, a još manje na nivou političkog i NVO lukrativizma. Odnos čoveka prema prirodi mora da se razmatra kao empirijsko pitanje. Činjenice su da čovek mora jesti da bi živeo, a da bi jeo mora prozvesti, odnosno kupiti hranu. Mora kupovati odeću i obuću da se ne bi smrzao, da bi sakrio svoju golotinju, ili da bi bio u modnom trendu. Mora da vozi automobil da bi u ubrzanom životnom tempu mogao da završi sve poslovne obaveze, ali i da stigne da odveze decu u vrtić ili školu, i da ih nakon posla doveze kući. Čovek mora da kupi nameštaj, kućne aparate za čuvanje i pripremu hrane. Mora da kupi i mobilni telefon i kompjuter, jer u eri interneta i IT tehonlogija bez njih ne može da uradi ogroman broj poslova i izvrši ogroman broj obaveza. Da plati račun, kupi lek, komunicira s rodbinom, prijateljima, poslovnim partnerima. To je spisak neophodnosti. Da bi se te neophodnosti zadovoljile, mora da postoji poljoprivreda, prehrambena industrija, industrija odeće, obuće, fabrike za pravljenje automobila, frižidera, kreveta, stolova. Kao i fabrike za izradu laptopova, tableta i mobilnih telefona, koji da bi radili moraju da imaju čipove i baterije. Ovo je spisak činjenica. Da bi se te činjenice izmenile, postoje dva načina. Prvi je da se zatvore sve fabrike, i da se ukinu sve ljudske aktivnosti. To je, ma šta lažni i stvarni ekolozi mislili o tome nemoguć zadatak. Prvo, zato što svi ti ekolozi vole da kupuju firmiranu garderobu, najnovije modele automobila i mobilnih telefona. Vole da letuju, zimuju, idu u skupe restorane. I nisu sami. Niti treba da ih je stid što žele da uživaju u svim pogodnostima i blagodetima savremene civilizacije. Živeti i hteti uživati u životu nije pogrešno. Ali, šta jeste pogrešno? Zalagati se za gašenje fabrika i rudnika, bez smislenog ekonomskog plana za razvoj i život, nakon tog akta ekonomske i sveživotne destrukcije. Zalagati se protiv izgradnje puteva i mostova. Zaštita životne sredine ne sme i ne treba da bude sofističko osporavanje prava na život. Svako ko se zalaže za život koji teži nečemu razumnom i smislenom, i kome je stalo do ispravnosti krajnjih ciljeva i puteva, mora da prihvati činjenicu da priroda nije marketniški trik. Priroda je principijelna istina. Iz čega sledi da zaštita životne sredine nije obmana, niti menica bez pokrića, za politički eskapizam neodgovornih političara. Novosađani o tome treba da vode računa, kad sledeći put budu videli štafelaj na Trgu slobode, ili kad čuju da se organizuju protesti protiv izgradnje nekog mosta, ili fabrike. Blokade i fingirana briga o prirodi predstavljaju prečicu do skupštinskih klupa i lagodnog života na “grbači građana”, kako bi rekao Dejvid Toro.
Autor je stručnjak za odnose s javnošću
