Strah od nebitnosti, ili zašto se Hrvatska plaši uspešne Srbije?

Šta god o tome mislili hrvatski političari i mediji Srbija će dobiti predsednika vlade i Vladu u skladu sa srpskim interesima

Piše: Milorad Bojović

Šta god o tome mislili hrvatski političari i mediji Srbija će dobiti predsednika vlade i Vladu u skladu sa srpskim interesima. Izmišljene optužbe o srpskom nacionalizmu koje plasiraju hrvatski mediji kreirane su samo s jednim ciljem – da se netrpeljivost i mržnja postave kao nepremostiva prepreka daljem ekonomskom razvoju i međunarodnom uzdizanju Srbije. Napadajući Miloša Vučevića, jednog od kandidata za predsednika Vlade Srbije, hrvatski mediji se zapravo obračunavaju s Vučićem, Srbijom i njenim građanima. Razračunavaju se sa zvaničnom politikom Srbije, politikom mira i stabilnosti. Sukobljavaju se s činjenicom da je već 10 godina srpsko rukovodstvo sagovornik i partner velikih zapadnih i istočnih sila. Napadajući Vučevića hrvatski mediji ne brane Anu Brnabić, oni na taj način pokušavaju da kreiraju lažni sukob i tako stvore negativan kontekst o Srbiji u međunarodnoj javnosti. Spinovanje priče o nacionalizmu bilo je sredstvo koje je imalo za cilj da, koliko god je moguće, potkopa Vučićevu poziciju uoči briselskih razgovora o Kosovu. Kako to znam? Britanski i američki politički stratezi od 1917. imaju pravilo kog se slepo pridržavaju. Kad hoćeš nekog da diskredituješ samo objaviš da ima bliske veze s Rusima. Koristeći tu manihejsku matricu laži zapadni krstaši već 56 godina, od fabrikovane afere o prisluškivanju Tita, uz pomoć koje je smenjen Aleksandar Ranković, Srbima na isti način podmeću noge i lome vrat. Kad hoćeš da sprečiš Srbiju da napreduje optuži njene političare da su nacionalisti. Sledeći taj uhodani mehanizam hrvatski političari i mediji već 30 godina Srbiju stavljaju u jedan te isti neistiniti kontekst, da će tobožnji srpski nacionalizam ugroziti region. Kad je u pitanju potonja kampanja Jutarnjeg lista, ali i ranija pisanja hrvatskih medija i izjave hrvatskih politčara, može se reći da su u pogledu istinitosti na istnom nivou kao i tvrdnje da u Jasenovcu nije izvršen nezapamćen zločin nad srpskim civilima. Ili da su Oluja i Bljesak akcije prijateljstva. Zato ih molim da se zapitaju je li nam ovaj prostor dat da bismo se stalno sukobljavali, ili da bismo u njemu uživali? Da bismo iskoristili očigledne i štedre prirodne blagodati da povećamo udobnost i kvalitet svog života, ili da bismo se gledali kroz nišan mržnje? Molim ih da se zapitaju kako je došlo do toga da posle devet vekova mirnog suživota, Srbe vide kao svoje najveće neprijatelje? Ko ih je u to ubedio? Pozivam ih da se vrate u istoriju, da je prouče i iz nje nešto nauče.

Proverite kada su sukobi na verskoj i nacionalnoj osnovi postali važni. I ne morate čitati srpske izvore. Pročitajte šta su govorili hrvatski narodni i crkveni “dužnosnici” u srednjem veku, Divnić, Kožičić, Posedarski, Frankopani i utvrdićete da ste za račun Pešte ili Beča ratovali protiv Turaka, a da ste Srbe, koji su bili njihovi glavni neprijatelji na Balkanu, doživljavali kao mirnu, ali pouzdanu snagu koji će zaustaviti prodor Otomanske imperije na Zapad. Tumačili ste ih kao branu koja će sačuvati i vaša imanja i teritorije. Tokom 500 godina turskog boravka na Balkanu, i nekoliko vekova pre toga, kada su narodi pre bili divlje horde nego organizovane države, nijednom niste pomislili da bi Srbi mogli da ugroze hrvatske gradove i posede? Šta se to u 20 veku promenilo? Odgovor je jednostavan. Promenili su se vaši mentori! Njihova percepcija nije podrazumevala ujedinjeni Balkan. Više im je odgovarao Balkan sukobljenih malih država, koje su dovoljno slabe da nesmetano, bez rata, preko izabranih vlada mogu da se koriste njihovi najvredniji resursi. Odgovarala im je zakrvljenost malih naroda koji, umesto među velikim silama, neprijatelje traže u svojoj blizini.  Rođen sam slobodan. Odrastao sam u apsolutnoj slobodi. Jer, kod nas na Durmitoru, nikad nije bilo nijednog trenutka da je o našim životima i budućnosti odlučivao iko sem nas samih. Probali su Turci jednom, i bili poraženi. Nikad više nisu prešli reku Taru. Probala je Austro-Ugarska vojska, čiji ste sastavni deo bili u Prvom svetskom ratu, ali bezuspešno. Durmitorska brda bila su neosvojiva. Sa 15 godina sam počeo da proučavam Džona Stjuarta Mila, Rusoa i Loka i pitao se kako je moguće da postoje ljudi kojima neko drugi može određivati šta će da rade i kako da razmišljaju?

Zašto bi vas zanimalo ko će biti predsednik Vlade Srbije? Ko će biti ministri u toj vladi? Opet je odgovor očigledan. Vi navijate da ta vlada ne bude Vlada građana Srbije, nego da zastupa interese vaših zapadnih mentora, kao što je to bilo do 2012. godine, zahvaljujući čemu ste uspeli da pokupujete stotine hektara najplodnije vojvođanske zemlje i nekoliko najznačajnijih srpskih fabrika

Čak i danas, 34 godine kasnije, iako sam kroz obrazovanje, proučavanje književnosti, politike, odnosa s javnošću i iskustvo došao do nepobitnih dokaza da postoje narodi koji nikada nisu bili slobodni, već im je uvek neko drugi određivao tokove svesti, karakter i količinu njihove slobode, smatram da svaka država i svaki narod o svojoj sudbini treba da odlučuju samostalno. S tim da te odluke moraju biti zasnovane na temeljnim principima politike dobronamernosti, mira i stabilnosti. To konkretno znači da se ne meša u političke tokove i izbore u drugim državama. Još manje da svoju politiku zasniva na patnji drugih. Oba pravila su nepoznanica za vaše medije i političare. Godinama se više i detaljnije bavite rezultatima izbora u Srbiji nego u Hrvatskoj. Više ste zainteresovani ko će sedeti na Andrićevom vencu, nego na Pantovčaku. Detaljnije procenjujete i ocenjujete kvalitet ljudi koji će sedeti u Nemanjinoj, nego onih koji iz Banskih dvora odlučuju o vašoj sudbini. Zašto to radite? Zašto bi vas zanimalo ko će biti predsednik Vlade Srbije? Ko će biti ministri u toj vladi? Opet je odgovor očigledan. Vi navijate da ta vlada ne bude Vlada građana Srbije, nego da zastupa interese vaših zapadnih mentora, kao što je to bilo do 2012. godine, zahvaljujući čemu ste uspeli da pokupujete stotine hektara najplodnije vojvođanske zemlje i nekoliko najznačajnijih srpskih fabrika. Zahvaljujući tom permanetnom propadanju Srbije bili ste navikli da u međunarodnoj zajednici i među velikim silama budete doživljavani kao lider u regionu. Međutim, uloge su se promenile. Srbija je posle političkih promena 2012. godine, odlučila da napravi zaokret, i da, umesto u interesu stranih sila sa Zapada, ali i sa Istoka počne da radi u svom interesu. Dakle, vi širite mržnju iz straha da ćete, u slučaju daljeg jačanja Srbije ostati na marginama političkog odlučivanja. Da će se međunarodna moć fokusirati na Beograd, a ne na Zagreb. Iskren da budem, dokazi sugerišu da ste u pravu. Ali to vam ne daje za pravo da sejete mržnju i lažne optužbe. Umesto toga, uveren sam, bilo bi svrsishodnije da razmišljate o tome kako da unapredite svoje političke prilike, kako da Srbima koje ste proterali u “Oluji” i “Bljesku” omogućite da se vrate svojim kućama koje ste im oteli. Da ih prihvatite kao ravnopravne građane, dobre i vredne ljude i domaćine, što su i bili do zločinačkih akcija u kojima ste proterali 200.000 ljudi, što danas slavite kao vrhunac čestitosti. Ne razumem zašto bi se neko radovao tolikoj količini užasa i tuđe nesreće? Vi glorifikujete mržnju da biste osujetili pomirenje! Uopšte ne preterujem! To dokazuju mnoge činjenice. Da se razumemo, ono što tražim za Srbiju, ne oduzimam vama. Uveren sam da je svaki narod slobodan da bira na kojim principima će da se razvija i trasira svoju budućnost. To znači da vi možete da živite u uvrenju da vam je mržnja prema Srbiji dovoljna da se uzdignete do političkog i ekonomskog partnera po meri zapadnih sila. To je vaše pravo. S druge strane dopustićete da je suvereno pravo Srbije da bude slobodna da svoju budućnost zasniva na samostalnom odlučivanju, politici mira, ekonomskog razvoja i stabilnosti. Da sve narode i države regiona doživljava kao prijatelje, ali i da ne dopusti da slobode i prava njenih građana i njenih interesa određuje bilo ko drugi osim samih građana, koji to čine na demokratskim i slobodnim izborima. Da zaključim. Ko će biti predsednik Vlade Srbije u isključivoj je nadležnosti Srpske napredne stranke koja je zahvaljujući dobrim rezultatima u vođenju države na izborima dobila ogromno poverenje građana. I budite uvereni biće to Vlada po meri građana Srbije.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik