Stvarnost rečitije može da se iskaže brojevima nego rečima

Budžet Novog Sada dostigao je 38,4 milijardi dinara. To je 20 milijardi više nego 2012. godine. Tih 20 milijardi predstavljaju razliku između Novog Sada koji vodi Miloš Vučević, i Novog Sada koji je vodila i koji priželjkuje i predlaže sadašnja opozicija

Piše: Milorad Bojović

Svi su oni isti, predstavlja jednu od najperfidnijih zamki i podvala liberalno-demokratske opozicije. Sintagma ima višestruku funkciju. Te četiri reči s jedne strane predstavljaju uže spasa, pontonski most za opoziciju, a istovremeno služe kao klopka, kao minsko polje za njihove protivnike – aktuelnu vlast.

Ova pseudo-izjava, nema kapacitet racionale istine, ali kao i sve prevare ima potencijal stvaranja zbrke i zabune. Njena namena i isključiva namera jeste da povlačenjem znaka jednakosti između opozicije i vlasti izbriše i poništi očigledne razlike u razvoju i napretku Novog Sada. Jer, upravo ta razlika predstavlja neprobojnu branu njihovom povratku na vlast. A od kada su se dočepali društvenih mreža, reč više nije ni početak ni kraj, već zbir slova bez značenja. Zato stvarnost može rečitije da se iskaže brojevima, nego rečima.

Budžet Novog Sada dostigao je 38,4 milijardi dinara. To je 20 milijardi više nego 2012. godine. Tih 20 milijardi predstavljaju razliku između Novog Sada koji vodi Miloš Vučević, i Novog Sada koji je vodila i koji priželjkuje i predlaže sadašnja opozicija. Tih 20 milijardi predstavljaju nedostižnu distancu, nepremostivo rastojanje, dokaz o nemogućnosti utvrđivanja bilo kakve sličnosti, a kamoli povlačenja znaka jednakosti između vlasti i opozicije.

Osim ubedljivih 20 milijardi, postoji beskrajan spisak razlika, koji će zbog svoje očiglednosti, opoziciju deklarisati kao večitog autsajdera u novosadskoj političkoj utakmici. Krajem 2012. godine, Novi Sad po razvijenosti bio 11. grad u Srbiji. Ispred njega su bili Bačka Palanka, Beograd, Beočin, Bor, Valjevo, Vrbas, Vršac, Kanjiža, Kragujevac, Lajkovac, Niš. Danas je ispred Novog Sada samo Beograd. I to za prsa. Plata je veća nekoliko hiljada dinara, iako Beograd ima 1,5 miliona stanovnika više.

Neobjektivan posmatrač može reći da je 10 godina dug period, i da za to vreme može mnogo da se uradi. To je samo delimično tačno i zavisi od toga ko je na vlasti. Kad se napreduje 10 godina je isuviše malo. Ali, kada se propada, kao u vreme vladavine sadašnje opozicije, 10 godina je duže od veka. Za 12 godina vladavine današnjih opozicionara, od 1996. do 2004, i od 2008. do 2012, Novi Sad je nazadovao za celih 100 godina. Ponoviću se opet. Ponavljaću se uvek. Prinuđen sam na to budući da bolest zaborava među Novosađanima i genralno građanima Srbije, hara gore nego Markesovim Makondom.

Krajem 2012. godine, Novi Sad po razvijenosti bio 11. grad u Srbiji. Ispred njega su bili Bačka Palanka, Beograd, Beočin, Bor, Valjevo, Vrbas, Vršac, Kanjiža, Kragujevac, Lajkovac, Niš. Danas je ispred Novog Sada samo Beograd

Novi Sad je do 2000. godine bio srpska Amerika. Radilo je 35 gigantskih fabrika koje su zapošljavale 2/3 građana. Onda su za samo četiri godine sve ugašene kao seoske trafike, a armija od preko 50.000 ljudi je poslata na ulicu.

Tome sam svedočio iz prve ruke. Pored privrednih i političkih dešavanja, izveštavao sam iz suda i pratio crnu hroniku. Kad se danas osvrnem na te tekstove i događaje, ne mogu da uočim nikakvu razliku. Kao da sam sve vreme pisao o istom. O jednom zločinu iz niskih pobuda. O svirepom i podmuklom kriminalnom činu, u kom su se sudbine i aktivnosti političara, kriminalaca, policajaca, biznismena, sudija i tužilaca, preplitali i spajali u jednu storiju. O udruženom atentatu na jedan grad, čije su žrtve bili svi građani, i njihova budućnost.

U sudskim procesima koji su vođeni protiv kumova i prijatelja tadašnje vlati, otkriveno je da je mafija imenovala ključne ljude u policiji, tužilaštvima, sudu. Javnost je saznala da su sve zaplene droge bile unapred dogovorene kao marketinško pokriće za policiju, a da su glavne količine slobodno završavale na novosadskim ulicama. Čuo sam to iz prve ruke, na suđenjima policijskim načelnicima i inspektorima, koji su uhapšeni zbog saradnje sa “zemunskim klanom”.

Kupovina stana za Novosađane je tih godina bila opasnija od ruskog ruleta. Niko sa pouzdanom sigurnošću nije mogao znati je li njegov stan zaista njegov, ili će mu se posle dva meseca na vratima pojaviti kriminalci, s istovetnim kupoprodajnim ugovorom, koji će mu tražiti da im isplati vrednost stana, ili da se iseli. Na taj način duplo ili troduplo prodato je više hiljada stanova. Krajem 2012. godine Udruženje prevarenih kupaca tvrdilo je da zbog prevara nikada neće biti završeno preko 7.000 stanova. Zbog sprege politike i kriminala bez krova je ostalo 28.000 Novosađana.

Promena vlasti 2012. godine sačuvala je Novi Sad od propasti i kolektivnog ludila. Već 10 godina nema duple prodaje stanova, a gradi se više nego ikad. Egzistencija građana nije moneta za potkusurivanje i sticanje političkog preimućstva. U Novom Sadu danas nema nijedne neasfaltirane ulice. Kanalizacija je stigla do skoro svake kuće. Počela je realizacija velikih projekata o kojima se maštalo decenijama, poput mosta u nastavku Bulevara Evrope do Sremske Kamenice. Privreda se diže iz mrtvih. Otvoreno je osam novih fabrika. Plate su duplo veće nego pre 10 godina. To je veliki skok, ali je nedovoljno da se nadoknadi gubitak koji je nastao do 2012.

Zbog svega toga, Novi Sad će sve više biti na meti opozicionih stranaka, nevladinog sektora i njima naklonjenih medija. Novi Sad je mesto u kom se donose odluke. Grad koji utiče na političke prilike u Srbiji. I Evropi. Novi Sad je postao privlačan zato što je zadobio moć. I uticaj. Ali, postoji jedan problem za opozicione avanturiste. Novi Sad više nije sigurna kuća za političare bez zanimanja.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću