Srbija je kroz maratonsko praznorečje mogla da se uveri kako izgleda dijalog po meri opozicije. Ukoliko se ne govori o temama koje oni predlažu to predstavlja nedostojonst. U isto vreme se njihovo ponavljanje pravosnažno demantovanih neistina, obmana, opsena, spinova i optužbi mora tretirati kao vrhunsko dostojanstvo
Piše: Milorad Bojović
Desilo se tačno kako sam i pretpostavljao. Opozicija je u Skupštini Srbije nastavila prezentaciju nedostatka političke vizije i svojih loših navika. Za 14 sati, koliko je trajala konstitutivna sednica parlamenta, nisu izgovorili nijednu reč kojom bi nagovestili da imaju plan za razvoj Srbije, koji je bolji od plana koji nudi SNS. Kako napraviti više pruga? Više bolnica. Više auto-puteva. Više škola. Kako podstaći investitore da još više ulažu u Srbiju? Kako očuvati mir i stabilnost. Ništa. Iznosili su stare obmane. I pravosnažno demantovane afere. Nije bilo novine ni u načinu prezentacije. Umesto jezika činjenica, čuli smo verbalno nasilje. Buku i bes. Opozicija je, baš kako se i očekivalo, pokušala da Skupštinu Srbije pretvori u ulicu. I svoju ličnu TV pričaonicu.
Zapravo je pitanje, je li bilo ičeg neočekivanog na konstitutivnoj sednici? Nije! Svojim nastupom u Skupštini Srpska opozicija uspela je da demantuje Voltera Lipmana, koji je tvrdio da svaki političar ima svoju javnu i privatnu personu. Njihove persone su iste. Oni i u javnom nastupu i u privatnom životu misle pogrešno o državi, njenom uređenju i potrebama građana.
Srbija je kroz maratonsko praznorečje mogla da se uveri kako izgleda dijalog po meri opozicije. Ukoliko se ne govori o temama koje oni predlažu to predstavlja nedostojonst. U isto vreme se njihovo ponavljanje istih neistina, obmana, opsena, spinova i optužbi mora tretirati kao izuzetna učtivost i vrhunsko dostojanstvo. Preventivnom klevetom da su svi ostali, osim njih, idioti i ništarije, zeleno-leva, levoliberalna i radikalno-konzervativna opozicija je i zvanično potvrdila da su međusobno povezani interesima, ali da su u direktnom sukobu sa narodom. Svoja prva izlaganja u Skupštini Srbije postvetili su tome da se još više distanciraju od građana. Da pokažu kako preziru većinsku Srbiju, za koju smatraju da je nedostojna života. Njih ne interesuju realni ljudi, niti njihovi problemi. Građanin koji je okrenut poštenom radu, kog ne mogu zavesti algoritimi Gugla, niti blještave mogućnosti Fejsbuka, ili Tvitera, prestavlja predmet gađenja. Gutača sendviča. Prostaka, kog treba isključiti iz bilo kakvog odlučivanja. Njih interesuje samo rejting.
Međutim, time što sve vreme ponavljaju stare klevete, dokazuju da nemaju argumente kojim mogu da ospore suštinu politike Vučića i SNS-a. Međutim, postavlja se pitanje može li 1.635.101 građanin Srbije da ima manje prava od koalicije 10 stranaka i pokreta koja je zadobila tri puta manje poverenje – 520.469 glasova? Ili biti nevažnije od koalicije više stranaka i pokreta koji su dobili 178.733 glasa? Naravno. Svi ti građani su važni. Njihovo mišljenje treba uvažiti. I treba rešiti probleme s kojima se oni suočavaju. Međutim, nema ničeg logičnijeg, niti normalnijeg da to isto pravo pripada i polovini građana Srbije koja je glasala za SNS.
Opozicija je u Skupštini Srbije nastavila prezentaciju nedostatka političke vizije i svojih loših navika. Za 14 sati, koliko je trajala konstitutivna sednica parlamenta, nisu izgovorili nijednu reč kojom bi nagovestili da imaju plan za razvoj Srbije, koji je bolji od plana koji nudi SNS
Skupštinska rasprava nije sprinterska trka u klevetanju. Skupština je mesto na kom poslanici stvaraju uslove za dalji napredak sloboda i ekonomije. Napredak je povećanje svih vrsta dobara i se ne može ostvariti retoričkim diverzijama, niti crnom propagandom. Smišljanje negativnih kampanja o drugom može izgledati lakše od analize činjenica i izrade političkog programa koji u svemu prevazilazi aktivnosti Vučića i SNS-a. Ali, crna propaganda je perverzna delatnost. Ona je emanacija besmisla. Njen cilj je da maskira laž, da je kostimira i tako preobučenu ponudi kao istinu. Međutim, sednica skupštine nije televizijski šou. Skupština ne postoji da bi se govornica koristila kao plaćeni spot, niti da bi se u pauzi zasedanja davale izjave i fasciniralo javno mnjenje. Skupština je fabrika zakona, dakle progresa. Treba se posvetiti tome, a ne ispraznoj retorici.
Da sam skupštinski izveštač napisao bih da je jedini plan koji je predstavljen na konstitutivnoj sednici, plan Srpske napredne stranke. Svi koji su gledali prenos sednice mogli su da čuju konkretne podatke. Da je 2012. godine prosečna plata bila 325 evra, a da je danas veća od 635 evra, ali da će u vrlo kratkom roku preskočiti 700 evra. Da su budžet i BPD duplo veći nego pre 10 godina. Mogli su da čuju da će uz dosadašnja povećanja, penzije od septembra biti veće za još 18 odsto. I da saznaju precizan popis ogromnog broja projekata koji će biti realizovani u naredne četiri godine.
Kolege mi zameraju da loše pišem o opoziciji. To nije tačno. Pišem o lošem kvalitetu njihovih programa i planova. O lošim aspektima njihovih akcija i radnji. Analiziram njihovu političku ideologiju. Tvrdim da je zeleno-leva, i levoliberalna politička ideologija najlošiji izbor za građane Srbije. Iz nekoliko jednostavnih razloga. Njihova današnja borba za zaštitu prirode i unapređenje prava radnika ne može se tumačiti kao iskrena pobuda. Od 2000. do 2012. godine, zatvorene su sve nekadašnje fabrike, koje su obezbeđivale egzistenciju cele Srbije, a ekologija se svodila na peračke marketinške kampanje.
Nisam član stranke, ali smatram da je za SNS odlično što protiv sebe ima političare bez vizije. Nasuprot svog plana razvoja imaće nameru opozicije da se nametne kao vrhovni cenzor života svih građana i jedini arbitar svih vrednosti. Izneverenim građanima vrlo brzo će biti jasno je da se iza parola o javnom interesu i vatrometu demokratije koji opozicija obećava, zapravo krije namera da Skupštinu Srbije pretvore u svoju pi-ar agenciju. U svoj TV šou, koji realizuju o trošku građana.
Autor je narodni poslanik
Sta smo mi Bogu zgresili da ovakvi budu na vlasti…