Zašto bivšoj vlasti smeta što ćemo dobiti Vladu koja će štititi interese Srbije?

Napadi na Vučića i kritika Miloša Vučevića, kao mogućeg budućeg predsednika Vlade, ukazuju da se niko od kritičara ne bori za poštovanje demokratije, već da nastupaju iz političkih pobuda, pokušavajući da pritiskom preko medije utiču na sastav buduće Vlade. Njihova fingirana moralnost predstavlja aksiom nemorala

Piše: Milorad Bojović

Danima čitam da će Srbiju voditi Vučičeva vlada, da je to nedemokratski i da bi Vučić zbog toga morao da podnese ostavku. Osim što ti zahtevi i prigovori predastavljaju vrhunac političkog diletantizma, oni predstavljaju i prvoklasno licemerje. Prvo, pošto su Vučić i SNS ubedljivo pobedili na izborima, a da je izbor Vlade prvoklasni politički posao, ne znam ko bi izuzev SNS-a i Vučića trebao da odlučuje o Vladi i njenom predsedniku. Osim ako to pravo za sebe ne žele lica koja su podržavala Borisa Tadića da kao predsednik države i Demokratske stranke određuje ne samo mandatara već i gradonačelnike, sudije i tužioce. Ne postoji nijedan smislen razlog da sastav nove vlade razmatraju Vesna Rakić – Vodinelić i Bojan Pajtić, a još manje da tvrde da se Vučić preterano meša u odlučivanje o izboru mandatara. Oboje su 2008. godine oberučke podržali Tadićevu odluku da kao predsednik stranke i presednik države donese odluku o imenovanju Mirka Cvetkovića za premijera. Zašto se Pajtić nije pobunio? Zašto nije na sednicama Predsedništva i Glavnog odbora stranke, i preko medija, koje je sve finasirao, tražio da Tadić, u cilju razvoja demokratije, podnese ostavku u Demokratskoj stranci? I zašto nije istupio i rekao da Tadić kao predsednik stranke nema pravo da utiče na izbor predsednika Vlade? Nije iz dva razloga. Smatrao je potpuno logičnim da predsednik stranke donosi odluku ko će biti mandatar. I verovao je da pasiviziranje Tadića ne bi bilo politički korisno, jer je on obezbeđivao pobede na izborima i privilegije članovima DS-a. Zbog tih su privilegija svi današnji Vučićevi kritičari ćutali i podržavali Tadića. A ondašnja ćutnja, kao i današnja oštrina Vesne Rakić – Vodinelić krije se u činjenici da je bila član Tadićevog Pravnog saveta, dok je sedeo na dve funkcije. Postavlja se pitanje kako bi svoje kameleonstvo objasnili Pajtić i Rakić-Vodinelić? Rekli bi da je bilo krajnje demokrtaski da Tadić obavlja obe funkcije? Da su bili privrženi shvatanju da ne može biti u sukobu interesa neko ko je predsednik Demokratske stranke, jer je sve što članovi Demokratske stanke rade apsolutno demokratska aktivnost. Istovremeno, Pajtić i Rakić – Vodinelić doneli su presudu da Vučić mora biti u sukobu interesa jer on nije lider Demokratske, nego Srpske napredne stranke. Sledstveno tome, etički stavovi Vučićevih kritičara ne zavise od pravnih činjenica, nego od političke pripadnosti. Sledeći oprobano geslo obmane, na kom je DOS opljačkao, ponizio i unazadio Srbiju, nekadašnji ordonansi Borisa Tadića ponovo nastoje da sebe predstave kao politički faktor koji ima specifičnu težinu u javnosti. Ta samoobmanjujuća misao nastala je kao proizvod dugog boravka u političkoj ilegali. Većina kritičara nalazi se od 2012, odnosno 2016. godine u ulozi političkih zombija, nad kojima, povremeno, jedan broj Vučiću i Srbiji nenaklonjenih medija izvodi obred nekromantije, predstavljajući ih kao relevantne tumače aktulenih dešavanja. Dakle, napadi na Vučića i kritika Miloša Vučevića, kao mogućeg budućeg predsednika Vlade, ukazuju da se niko od kritičara ne bori za poštovanje demokratije, već da nastupaju iz političkih pobuda, pokušavajući da pritiskom preko medije utiču na sastav buduće Vlade. Njihova fingirana moralnost predstavlja aksiom nemorala. Dokaza je mnogo. Presudna su četiri. Svaki je gromoglasno rečit sam za sebe. I svaki ubedljivo razotkriva zašto bi bilo loše po Srbiju da usvoji bilo koji način političkog odlučivanja iz vremena pre 2012. godine. Boris Tadić, kog su Pajtić i Vodinelić podržavali sve do pada s vlasti 2012. godine, morao je tokom svoje vladavine četri puta da podnese ostavku i da se zauvek povuče iz politike. Prvi put kada je u martu 2004. izvršen pogrom Srba na Kosovu. Drugi put kada je dopustio da Milo Đukanović 2006. sruši Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore. Treći put kada je Kosvo 2008. proglasilo nezavisnost. I, četvrti put nakon odluke Suda u Strazburu o Kosovu, koja je usledila kao odgovor na pitanje njega i njegovog ministra Jeremića. Umesto da zajedno sa stranačkim i ideološkim kolegama, apostolima propasti, traži da Tadić na početku svoje karijere ode u političku penziju, i na taj način Srbiji pruži slamku spasa, svi članovni Demokratske stranke, na čelu s Pajtićem kao predsednikom Pokrajinske vlade, učestvovali su u produbljivanju agonije države i društva. Svaki put kad je Srbija padala, Demokratska stranka Tadić, Pajtić i Đilas su postajali jači, isisavajući silu svog uspona iz krvotoka unižene zemlje. Biznismenima iz vremena DOS-a koji su se pritajili nakon 2012, i onda napravili kopče s pojeidnim novim ministrima i nastvili da isisavaju novac iz budžeta kao i ranije. Njih, ni danas, kao ni dok su vladali, ne zanimaju državni interesi. Samo kombinatorika. Zato i misle da medijskim kampanjama mogu da promene političke odluke. Da mogu da utiču na Vučića da donese odluku pod pritiskom medija, koji u očajno napisanim tekstovima, s kompromitovanim sagovornicima, poput Bore Novakovića, izmišljaju afere o kandidatima za mandatara. Demokratska stranka i svi njeni penzionisani, pasivizirani, aktivni članovi, ili prebezi u druge stranke, odgovorni su za atrofiju države od 2000. do 2012. Ta nekroza, ta degeneracija kompletnog sistema bila je micelijum propasti. Politika i kriminal, biznis i mafija, povezali su se i prepleli u nereskidivu mrežu, čime su stvoreni uslovi za pretvaranje Srbije u plen stranih ambasada, tajkuna i funkcionera tadašnje vlasti. Niko od njih ni u jednom kritičnom trenutku za Srbiju, nije smogao hrabrosti da prihvati i prizna svoju odgovornost, i Srbiji svojom ostavkom pruži šansu da izbegne potpunu propast. Naprotiv. Uživali su u privilegijama moći i vlasti, nauštrb Srbije. Pošto se predstavljaju kao tumači pravne i političke istine, trebali bi da znaju da politički prostor nije garantovan ni za jednu kastu, ni za jednu ideologiju. On je svojevrsno bojno polje na kom se pobede osvajaju idejama i programima, radom na terenu i podrškom građana na izborima. I, ako nekad ponovo zasluže poverenje građana, nek na delu pokažu da nisu ortodoksni sledbenici trasimahovske logike nepravednosti, kroz koju iste činjenice drugačije tumače kad su na vlasti i kad su u opoziciji. A buduća Vlada treba da uradi sve suprotno od onog što predlažu nekadašnji vladari Srbije.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik

Njih, ni danas, kao ni dok su vladali, ne zanimaju državni interesi. Samo kombinatorika. Zato i misle da medijskim kampanjama mogu da promene političke odluke. Da mogu da utiču na Vučića da donese odluku pod pritiskom medija, koji u očajno napisanim tekstovima, s kompromitovanim sagovornicima, poput Bore Novakovića, izmišljaju afere o kandidatima za mandatara