Teror banaka za građane opasniji od korone

Da je poznavao Srbe Dostojevski nikad ne bi napisao Ponižene i uvređene. Rusi koji pate zbog ljubavi, manjka morala, etike i klasnih nesporazuma, koje je Dostojevski opisivao, predstavljaju imaginaran problem za današnje srpske patnje. Novosađani se 160 godina kasnije nalaze pred većim problemom, oni plaćaju da budu ponižavani.

Banke su od svog nastanka neprijatelji običnih ljudi. Od pojave virusa korona to neprijateljstvo je dobilo novu dimenziju i postalo čist teror.

Koristeći virus Kovid 19 kao izgovor, i njegovo smrtonosno dejstvo, bankari su zaveli diktaturu, koja će građane, ako ne umru od korone svakako koštati života. Ova tvrdnja nipošto nije preterana. Oštra hladnoća koja u Novom Sadu vlada tokom zimskih meseci, na kojoj Novosađani svakodnevno strpljivo stoje, da bi platili svoje obaveze, podgili pare, prebacili novac, otvorili račun da mogu da dođu do svoje plate, oštetiće zdravlje svih onih koji ne podlegnu štetnom uticaju korone.

U većini banaka, poslovično, već mesecima radi samo jedan šalter. Službenici su navodno svi bolesni od Kovida, a šefovi su previše važni da bi obavljali poslove sa stanovništovom. Njih ne obavezuje činjenica što od provizija na pare tog stanovištva žive bogato i bahato. Oni ne žele da prilagode svoj način rada. Njima je korona došla kao izgovor da bi što manje komunicirali s građanima. Oni bi najviše voleli kada građani ne bi postojali, kada bi zauvek ostali u kućnoj izlolaciji. Tako bi banka zauvek mogla da zadrži njihove pare.

Kao i sve u vezi s bankama i čekanje u redovima je čist aprusrd. Ljudi obično plaćaju za svoje zadovoljstvo. Mirno pristajanje na poniženje predstavlja čist mazohizam. To što plaćaju da se iživljavaju nad njima predstavlja definiciju mazohizma.

Nejasno je zašto se Novosađani mirno smrzavaju? Zašto se ne pobune? Zašto kao vlasnici najveće količine novca koju banke imaju, ne traže da se “korona pravila” umesto bankarima, prilagode njima. Jer, umesto da stoje u redovima i smrzavaju se, mogu da zakazuju svoje poslove, kao što  rade pri odlasku kod lekara, ili kod frizera. Ukoliko lekari, kao “nevažan” svet, mogu svoje poslovanje da prilagode korisniku, zašto to ne bi mogli i bankari, kao “natprosečno” važan sistem?

E sad, pitanje je šta bi se desilo kada bi građani odbili da prihvate da stoje u redovima?
Istorija kaže da su banke nastale iz straha od drumskih razbojnika. Da osoba A iz grada A, u grad B ne bi nosila kilo zlata i rizikovala da je banditi ubiju i opljačkaju, ona je svoje zlato deponovala kod osobe od kredibileteta u gradu A. Od nje je dobijao potvrdu o depozitu koji je predavao solventnoj osobi od kredibiliteta u gradu B i na osnovu tog papira dobijao zlato. Putnik je obojici finansijski potkovanih građana plaćao proviziju, koja je, možemo se složiti, bila manji gubitak od susreta s pljačkašima.

Danas su stvari drugačije samo utoliko što razbojnici više nemaju šta da otmu od običnog čoveka, njemu su već sve uzele banke. Veliki broj građana zadužio je i svoje unuke, stavljajući pod hipoteku kuće, njive, kola, svoje živote.

Mogu li Novosađani da se oslobode terora banaka? Da li je svrsishodno razmišljati o tome? Nije, jer da je to poželjno i dopušteno, o tome bi pisali Ajn Rend i Milton Fridman. Ali ne, oni pišu o “pogubnom” uticaju države, o važnosti slobode pojedinca i važnosti slobodnog tržišta, koje, gle čuda, kontrolišu banke. Jasno je da je razgovor o bankama zabranjena tema. Ali to ne znači da ne postoje svrsishodna rešenja.

Red je da se i u ovom tekstu podsetimo tekovina i dostignuća 5. oktobra za kojima plaču Pajtić i Đilas. Po naređenju Evropske unije i Amerike, Srbija je pod Đinđićem ukinula svoj sistem Službe društvenog knjigovodstva i reformisala Poresku upravu tako da se omogući nesmetan dolazak stranih banaka, koje će opljačkati i poniziti Srbe.

Služba društvenog knjigovodstva, (kasnije Služba za platni promet i finansijski nadzor) koju je slavodobitno likvidirao Mlađan Dinkić omogućavala je nezavisnost srpskoj privredi. SDK je bila “samostalni regulatorni mehanizam kontrole platnog prometa”. Rečju – kontolisala je ispravnost i zakonitost naloga za plaćanje. Ko nema novca na računu, ili je nalog popunjen bez pravnog osnova, nije mogao da se izvrši prebacivanje novca.
Takođe, zahvaljujući takvom sistemu, plate su isplaćivane na blagajnama preduzeća. Dakle, pare nisu morale da se uz proviziju transferišu preko banaka, nego su direktno isplaćivane onima koji su ih zaradili. Nakon što smo državu predali u ruke stranim bankama, radnici su prestali da budu vlasnisi svojih krvavo zarađenih plata. I života.

Naravno, biću optužen da se zalažem za povratak u kameno doba. U rudimentarnu zajednicu. Ali ne, ne zagovaram robnu razmenu, mada i takav vid ekonomije ima veću fer vrednost od bankarske, i mada ne znači da je svaki anahronizam loš, ja predlažem jedno sasvim saveremeno rešenje.

Danas je život postao digitalan. Kupovina se skoro u celosti preselila na ekran mobilnog telefona ili kompjutera. Konferencije, kongresi, savetovanja – sve je postalo digitalno. I pošto ceo svet prelazi na digitalni život – banke mogu da budu potpuno ukinute. Kao na Islandu. Sve kompanije jedna drugoj mogu plaćati direktno, a direktno mogu isplaćivati i plate radnicima. Kontrolu likvidnosti i solventnosti mogu kontrolisati poreska uprava i narodna banka. Dakle, posrednik je suvišan. Informatička budućnost omogućava čovečanstvu da ukine parazitski sistem banaka koje žive od tuđeg novca.

Čovek više ni za šta nije potreban. I sad se postavlja pitanje – a zašto bi banke bile neophodne?

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću

Kao i sve u vezi s bankama, i čekanje u redovima je čist aprusrd. Ljudi obično plaćaju za svoje zadovoljstvo. Mirno pristajanje na poniženje predstavlja čist mazohizam. To što plaćaju da se iživljavaju nad njima predstavlja definiciju