Aleksa Tojčić: SMRTNA KAZNA

Gotovo otkad znam za sebe pristalica sam smrtne kazne, uprkos tome što su nas gotovo svi profesori tokom studija na Pravnom fakultetu u Novom Sadu učili kako je to nešto što više nikad ne bi smelo da se vrati.

Svestan sam da u trenutim okolnostima, dok je Srbija na evropskom putu, ali i članica Saveta Evrope, povratak smrtne kazne nije realan, međutim nadam se da će se jednom stvoriti okolnosti za tako nešto.

Proteklih nekoliko decenija lažna ljudskopravaška ideologija kao sredstvo kojim globalna levica vlada zapljusnula je sve društvene oblasti pa tako i krivično pravo. Stvoren je poredak u kojem je svaki pojedinac neka manjina koja zaslužuje poseban tretman, što zapravo predstavlja jednu unapređenu verziju marksizma spojenog sa liberalizmom. Samo što za razliku od izvorne verzije, ova nova verzija marksizma svet ne deli na klase, već na manjine.

Izvršena je potpuna atomizacija društva u kojoj svako traži neko specijalno pravo, čime se uništava osećaj pripadnosti širem kolektivu. Na taj način urušili su se identitetski temelji na kojima hiljadama godina počiva naša civilizacija. Političkom korektnošću kao glavnom palicom globalne levice relativizuje se svaka vrsta autoriteta. Brišu se granice koje su do sad postojale. Kako između nacija, vera, rasa, muškaraca i žena, đaka i nastavnika, tako i između žrtava i njihovih dželata. Stvara se jedan „melting pot“, bez reda i poretka.

Sve pomenuto odrazilo se i na kaznenu politiku mnogih zemalja. Došlo je do izmena u cilju kažnjavanja čija osnovna svrha više nije bila svedena na društvenu odmazdu.
Umesto odmazde, sve više se govori o resocijalizaciji učinioca krivičnog dela, njegovim ljudskim pravima, uverenjima kako se svako može vratiti na pravi put sledeći utopijsku levičarsku dogmu o tome kako su svi ljudi u prirodi dobri ali je društvo to koje ih kvari.

Društvo je vekovima opstajalo na autoritetu pravedne kazne, lažna humanizacija dovela je do njegovog slabljenja pred izazovima kriminalnih pojava. Tako ne samo da je usled takvih utopijskih levičarskih svetonazora smrtna kazna nestala iz kaznene politike većine zemalja, već je došlo do toga da je i zatvorska kazna oslabljena. Tako su vremenom smanjivane godine zatvora za mnoga dela, čak i kazna doživotnog zatvora ima veliki broj protivnika, a u nekim zemljama zatvorski uslovi su zamenjeni gotovo hotelskim uslovima, gde robijaši bolje žive od mnogih građana na slobodi.

Istorija nas je naučila da se društvo sa kriminalitetom može izboriti samo sa jakim zakonima.
Srazmera između sankcije i krivičnog dela mora biti ekvivalentna, zasnovana na odmazdi za ono što je učinjeno. Samo na taj način se postiže i prevencija. U tom smislu, kada je reč o najtežim krivičnim delima vidim i smrtnu kaznu kao rešenje. Šta god neko rekao, koliko god se držao lažne humanosti, društvo nas uči koliko je neka radnja loša po tome koliku kaznu daje za to.

Protivnici smrtne kazne tvrde da ostavljanje najgorih ubica u životu slavi vrednost ljudskog života. Smatram da se čini sasvim suprotno. Ostavljanjem krvoloka u životu, i to o trošku društva, obezvređuje se život. Zar osobe koje liše života decu, trudnice i druge pripadnike zajednice za koje postoji posebna osetljivost društva zaslužuju drugu šansu? Gde je tu pravda za nevine žrtve? Ljudska prava zločinaca i ubica se ogledaju kroz pravično suđenje koje će dobiti, pravo da se brane i iznose dokaze, pravo na pravne lekove i ostale procesne mehanizme. Međutim, ne smeju da se ogledaju kroz to što će se stavljati ispred ljudskih prava žrtve. Nema ništa humanog u tome kada se dželat izjednači sa žrtvom.

Još jedan od argumenata koji protivnici smrtne kazne ističu odnosi se na strah od toga da nevina osoba bude pogubljena.
Taj argument ne stoji, zato što se protivnici smrtne kazne protive istoj čak i onda kada postoje nedvosmisleni dokazi da je ubica kriv. Takođe, tehnologija je toliko napredovala da uz DNK testiranje i primenu gomile forenzičnih alata gotovo nemoguće pogubiti nevinu osobu, tako da bi se ona primenjivala u situacijama kada bi se sa 100% verovatnoće moglo reći da je izvršilac počinio zločin za koji mu se izriče smrtna kazna.

Dakle, smrtna kazna ne samo da nije u suprotnosti sa univerzalnim ljudskim pravima, već je nešto što je u njihovoj službi. To je najispravnija, najmoralinja i najpravičnija reakcija na najteža krivična dela ubistva. Ako današnja civilizacija počiva na načelu neprikosnovenosti ljudskog života, onda taj ljudski život mora imati adekvatnu zaštitu. Ukoliko budemo ostavljali u životu najgore ubice, onda smo licemerni i neiskreni u tome da je život ono što najviše vrednujemo.

Aleksa Tojčić/gradskeinfo.rs