Odlazeća 2020. godina neće biti upamćena po korona virusu. Niti po dočeku Nove 2021. na Trgu slobode. Novosađani će godinu upamtiti po potpunoj demontaži svih političkih mitova i zabluda, koje im je tobožnja demokratska elita 30 godina nametala kao aksiom.
Novi Sad u epicentar evropske i svetske kulture nisu uvele stranke niti političari fariseji koji se lažno predstavljaju za jedine vlasnike prosvećenosti i kulture u Srbiji. Oni su Novom Sadu poklanjali pečene volove i koncerte Žareta, Gocija, Vukova s Manjače, i drugih umetničkih kolosa. “Nepismena” Srpska napredna stranka Novosađanima je poklonila velepepnu Muzičku i baletsku školu s koncertnom dvoranom i Evropsku prestonicu kulture. A kao vrhunac naprednjačkog trijumfa, došla je vest da je virtuoz svetskog renomea Stefan Milenković, prihvatio Vučićev predlog da bude direktor novosagrađene novosadske Muzičke škole.
Kako je došlo do ovog veleobrta? Zašto demokrate, koje svoj povratak na vlast vrebaju s rezervnih položaja udobnog državnog posla, nisu gradile, niti dovodile svetski poznate umetnike?
Svaka zabluda traje onoliko, koliko je neophodno da se izmaštane, lažne činjenice zamene nesumnjivom istinom. A nečista savest čoveka primorava da lažnu izuzetnost ponudi kao simbol, kao osnovno svojstvo, kao ključnu razliku, kao alibi za svoju nesposobnost. Svođenje Novog Sada na nivo palanke, u kom su moderne zgrade opasnije od atomske bombe, predstavlja žrtveni ritual tokom kog su građanske i levoliberalne stranke vlastiti grad, i vlastitu zemlju uništavali i pretvarali u ručnu zalogu.
Finansiranje pečenih volova iz gradskog budžeta, i koncerata zvezda opskurnog Duginog posela, nije predstavljao samo nameru da se estradizovano etno nasleđe, izvitopereno do nivoa primitivizma, nametne kao kulturno dobro. Niti pokušaj da se svojevrsni kulturni Franenštajn ponudi kao pandan elitnoj kulturi. Odluka da se avansirana prostota učini bliskim i prihvatljivim obrascem ponašanja predstavljala je pokušaj da se Novi Sad zauvek utamniči u prosečnosti. U palanačkoj nedovršenosti, koja omogućuje vladavinu manjine nad većinom.
I zato su protivnici naprednjaka tri izborna ciklusa uporno i nadmeno ignorisali stvarne potrebe grada i finansirali fantomske projekte, preko kojih su se obogatili. Njihova namera bila je da ritualno ubistvo grada, instaliraju kao slavoluk, kao trijumfalnu kapiju za povratak na vlast.
Zbog tog, nadmenog, a istovremeno šibicarskog stava, Novi Sad je skoro dva veka čekao da ponovo postane važan deo evropske i svetske kulture.
Dolazak Stefana Milenkovića za direktora novosadske muzičke škole najvažniji je kulturni događaj u gradu od 1847. godine. Te godine je kralj valcera, Johan Štraus Mlađi, autor čuvene kompozicije “Na lepom plavom Dunavu”, svoju veliku svetsku turneju započeo u Novom Sadu. Štraus je ubrzo posle novosadskog dvostrukog koncerta postao svetska zvezda holivudskih razmera, mnogo pre Holivuda.
Štraus je u čast Novog Sada i Srbije komponovao desetak kompozicija: “Srpski kadril”, “Sećanje na Novi Sad”, “Jabuka”, a legenda kaže i da je svoju najpopularniju kompoziciju “Na lepom plavom Dunavu” iz 1867, komponovao kao gost grofa Koteka u Futogu.
Stefan Milenković je nesumnjivo najveći srpski umetnik u svetskim okvirima. Vest o njegovom dolasku u Novi Sad, mediji su preneli površno, bez dublje analize. A nije trebalo mnogo istraživati. Činjenica o umetniku koji je sa samo 3,5 godine imao prvi koncert, ima mnogo. I sve su važne, sve su garancija da će Novi Sad posati svetska muzička metropola.
Tokom impresivnih 40 godina karijere, Milenković je nastupio u najprestižnijim koncertnim dvoranama od Karnegi do Santori hola. Svirao je sa najprestižnijim simfonijskim orkestrima na svetu, od Berlinskog simfonijskog orkestra, Helsinške filahrmonije do Orkestra Baljšoj teatra. Sa samo 10 godina svirao je za američkog predsednika Ronalda Regana, sa 14 za Papu Jovana Pavla II, a sa samo 16 godina, imao je 1.000 koncerata iza sebe.
Ovaj tekst ne predstavlja promociju Stefana Milenkovića. Pišem ga kao pohvalu Novom Sadu. Kao podršku odluci da se Srbija okrene najboljima.
Korona virus onemogućio je Novosađane da Novu godinu dočekaju na gradskom trgu. Međutim, dolazak Milenkovića je najbolja novogodišnja čestitka za Novi Sad.
A onaj vo, Žare i Goci, revolveraške licitacije, solunska teleportaciona rapsodija, krađa para na gradnji Bulevara Evrope, ostaju kao svedoci koji će “demokrasku opoziciju” zauvek proganjati kao aveti.
Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću
Dolazak Stefana Milenkovića za direktora novosadske muzičke škole najvažniji je kulturni događaj u gradu od 1847. godine. Te godine je kralj valcera, Johan Štraus Mlađi, autor čuvene kompozicije “Na lepom plavom Dunavu”, svoju veliku svetsku turneju započeo u Novom Sadu
