Duh palanke, filozofija koja povezuje novosadsku opoziciju

Nove investicije znače bolje komunalne usluge, nove poslove, novu ekonomsku vrednost. Nove ljude. Razvijene sredine privlače turiste, ali su ujedno i magnet za radnike i ljude željne uspeha. Neke Novosađane upravo to plaši. Nova pravila, nove, drugačije okolnosti, nove investicije. I pre svega novi ljudi. To je njihova noćna mora

 Piše: Milorad Bojović

Radovi na izgradnji novog, modernijeg Novog Sada ne smetaju nikom osim našem palanačkom duhu. Nove dokaze za to dali su nam gosti Exita. Centar Novog Sada vrveo je četiri dana od turista, željnih lake muzike i nesputanog provoda. Gradilište u ulici Modene, bageri, kamioni, prašina – sve ono što frustrira palanački duh jednog broja Novosađana, turistima ni najmanje nije smetalo.

U njihovom vaspitanju i tumačenju sveta kranovi i mašine predstavljaju simbol razvijenosti i bogatstva. Brzu prugu, nove brze vozove, nove moderne zgrade, garaže i mostove, stranci doživljavaju kao normalnu i logičnu etapu u daljem turističkom, ekonomskom i kosmopolitskom otvaranju Novog Sada. Oni to i očekuju od grada u kom se održava “najbolja žurka u Evropi”, od mesta koje je Evropska prestonica kulutre, i najbrže rastući grad u regionu. Onima koji dolaze iz Londona, Berlina, Brisela, Pariza, Dortmunda, to je svakodnevica. Nove investicije znače bolje komunalne usluge, nove poslove, novu ekonomsku vrednost. Nove ljude. Razvijene sredine privlače turiste, ali su ujedno i magnet za radnike i ljude željne uspeha. Neke Novosađane upravo to plaši. Nova pravila, nove, drugačije okolnosti, nove investicije. I pre svega novi ljudi. To je njihova noćna mora.

Nema sveta izvan duha palanke, izvan njegovog straha od sveta. Svima koji su čitali, biće poznata parafraza čuvenog dela Radomira Konstantinovića, koje je devedesetih godina konzervativna javnost doživela kao napad na nacionalne vrednosti. S druge strane, liberalna levica, lažni ekolozi, i radikalni levičari decenijama koriste Filosofiju palanke kao dokaz da su svi sem njih zatucani Balkanci, koji se plaše progresivnog Zapada i njegovih slobodoumnih dostignuća. Ispostavilo se da su neprestano obmanjivali svoje sugrađane, kada su se predstavljali kao donosioci civilizacijskog, kulturnog i ekonomskog progresa. I upravo ti “slobodoumni” Novosađani, danas agresivnije i upornije nego ikad žele da spreče dolazak savremene civilizacije u Novi Sad. Među njima je najviše onih koji sebe svrstavaju i ubrajaju u ortodoksne poklonike liberalne demokratije. Palanka nije u stvarima. Ona je u čoveku. I, naravno, u političkim strankama i među intelektulacima.

Festival Exit nam je doneo nov svet, onaj koji smo gledali samo na televiziji. Dolazak božanstava MTV-a trebalo je da predstavlja ritualno žrtvovanje romantičarskog lokalpatriotizma novoj religiji nadidentitetskog. U kulturnom smislu Exit nam nije doneo nikakav nov kvalitet, ali to nije tema ove kolumne. Exit 2022. nam je otkrio da se Novosađani, koji su apsolutne slobode, demokratičnost i otvorenost predstavljali kao suštinu sebe, kao svoj kulturni i politički kod, plaše vrednosti savremenog čovečanstva više nego najtvrđi konzervativci. Sada, kad više ne mogu da se okoriste njenim mehanizmima, liberalnu demokratiju, koju su obožavali i tako revnosno sprovodili kroz prodaju i zatvaranje fabrika i pljačku resursa, vide kao svog najvećeg neprijatelja. I nastoje da se prikažu kao borci koji brane Novi Sad od “urbanističkog uništenja”, pokušavajući da spreče gradnju mostova, zgrada, garaža, spomenika.

– Palanački duh akciji pokušava da suprotstavi pasivnost, u tom smislu što ono što jeste, pokušava da suprotstavi onom što nastaje… Početak koji se nije odvojio od sebe, koji nije evoluirao, ne dozvoljava aktivnost, da njome ne bi bio izneveren, preobražen – piše Konstantinović.

Ako je Demokratska revolucija 2000. godine bila zakasneli početak, onda ona nije izvršila očekivanu evoluciju svojih nosilaca. Njihov duh je ostao zarobljen u komunizmu, u obmani. U prividu. Zato njihova pobuna nije iskrena.

Siromašan, zastareo i posvađan grad predstavlja njihov zajednički ideal. Sredinu u kojoj mogu da se ispolje, jer u kosmopolitskom, razvijenom gradu nemaju šta da ponude

Kroz sukobljenost sa vrednostima koje su sami proglasili za nadmoćne i obavezne, oni razotkrivaju razmere svog licemerja. Oni se ne bore, kako tvrde, za bolji život grada, već da očuvaju svoje životne navike.

– …Palančanin je verniji palanci nego samom sebi. On nije pojedinac na personalnom putu, on je sumum jednog iskustva, jedan stav i jedan stil. Ono što on čuva kao palanku to je taj stav i stil. Palanaštvo je nagonski-odbrambeno negovanje palanačkog stila kao opšteg stila… Palančanin ima utisak produženog detinjstva, ili života pod okriljem porodice. Infantilizam je korelativan palanačkom duhu… Palanka sebe stilski mora da ujednači u vremenu i u prostoru, u prošlosti i sadašnjosti kao i u budućnosti – pisao je Konstantinović.

Sloboda pojedinca je sušta suprotnost. Sloboda pojedinca podrazumeva da je svaki čovek slobodan da radi i želi bilo šta, što ne ugrožava druge pojedince. Može se želeti da se ima više novca. Da se više putuje. Da se ima više vremena za porodicu i prijatelje. Može se žudeti za raznovrsnijim i kvalitetnijim kulturnim sadržajima, ili hteti više zabave i provoda. Takođe, razumljivo je da građani nekog grada hoće da dele najkvalitetnije civilizacijske i kulturne vrednosti s drugim gradovima u svetu. Mogu težiti da žive kao građani zapadnih metropola, i da tako u realnosti ostvare vrednosti koje vole i koje zagovaraju i proklamuju kao put uspeha. Ali, to nije slučaj s novosadskom opozicionarima. Oni prihvataju samo one činjenice koje su zgodne za njihovu političku i ličnu korist. Njihov pragmatizam je najradikalnije tumačenje mišljenja Viljema Džemsa i Džona Djuija, koji su tvrdili da je “ideja istinita sve dotle dok je verovanje u nju korisno”.

U kom obimu i kojom snagom palanački duh upravlja njihovim postupcima govori i činjenica da je uspostavljena koalicija u kojoj zajedničke stavove dele socijaldemokrate, liberali, radikalna levica, radikalna desnica i zeleni levičari. Siromašan, zastareo i posvađan grad predstavlja njihov zajednički ideal. To je idealna sredina u kojoj mogu da se ispolje, jer u kosmopolitskom, razvijenom gradu nemaju šta da ponude.

Oduvek sam tvrdio da su sve levoliberalne, anarholiberalne i radikalne opcije zapravo komunisti na istom zadatku. Šta je cilj njihovog neformalnoj ujedinjavanja? Da se javnost primora na obožavanje njihovih predrasuda. Međutim, niko ko drži do razume ne može usvojiti činjenicu da zatočenici prošlosti mogu određivati tokove budućnosti.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću