Grafit – vandalizam u ulozi obrednog čina

       

Dakle, ko su novosadski pisci grafita? Ko su ljudi koje misao na tuđu smrt, strah i patnju, hrani životom? Ko su ljudi koji veruju da preteći grafit predstavlja koren demokratije, slobodu izražavanja, slobodu reči i mišljenja?

Autor: Milorad Bojović

Grafit – sklonost da se moždane devijacije, kojima se vulgarno vređaju ličnosti i vrednosti, a najčešće širi mržnja i obeležava kriminalna terijtorija, proglašavaju za slobodu izražavanja, u Novom Sadu već decenijama ima status kulta. Obrednog čina koji vandala uzdiže do nivoa umetnika.

Ko su, ili još bolje, šta su novosadski pisci grafita? Šta oni rade? Kojim se poslom bave? Ko su im majke i očevi? U šta veruju? Ili su poklonici samo jednog kulta – života bez odgovornosti? Jesu li svi članovi navijačkih grupa, ili političke stranke s margine navijače koriste kao mimikriju za svoje obračune s neistomišljenicima? Jesu li njihovi bogovi likovi iz Paklene pomorandže, ili Životinjske farme? Ili su previše neobrazovani da bi verovali u bilo šta? Jesu li za sve krivi maloletni delinkventi, ili se grafitom kao propagandnim sredstvom koriste političari bez glasača koje nastoje da iz senke budu odlučujući faktor u gradu od pola miliona duša.

Može li se kao verodostojan prihvatiti stav onih koji tvrde da grafit protiv doktora Predraga Kona predstavlja banalan incident kom ne treba pridavati pažnju? To bi bilo moguće kada bi takav stav imao univerzalan pristip žrtvama grafita mržnje. Kada su grafiti korišćeni kao sredstvo za povećavanje popularnosti pojedinih novosadskih lidera iz takozvanog građanskog i antifašističkog tabora, taj deo javnosti je umesto “objektivne” kritike problema, histerično tražio smene celog državnog rukovodstva. Da je kojim slučajem Predrag Kon, bio član Kriznog štaba u nekoj drugoj političkoj konstelaciji, ovi koji danas tvrde da se žvrljotini nekog primitivca pridaje preveliki značaj, našli bi se u ulozi njegove pretorijanske garde. Ne bi tražili da se stvar reši litrom farbe, nego bi inisistirali na hitnoj intervenciji međunarodne zajednice.

Otkud taj dualizam?

Dakle, ko su novosadski pisci grafita? Ko su ljudi koje misao na tuđu smrt, strah i patnju, hrani životom? I ko su ljudi koje ne zgražava takav stav? Ko su oni koji veruju da preteći grafit predstavlja koren demokratije, slobodu izražavanja, slobodu reči i mišljenja?

  1. Svi oni kojima je internet jedina i glavna čitaonica.
  2. Oni koji se nisu pobunili protiv odluka donošenih između 2000. i 2009. godine da se prosvetnim radnicima ukine pravo da obaraju loše đake, koja je ravna lapotu, jer smo dobili desetine hiljada ljudi s diplomama, bez ikakvog znanja i umeća.
  3. Studenti koji ne znaju ko je bio kralj Jugoslavije, niti kad je bila Kolubarska bitka; diplomirani novinari koji se dvoume je li Džems Džojs pop zvezda ili glumac; hipsteri kojima je “Vrtoglavica” sinonim za Exit; urbani likovi kojima je “Gorski vijenac” odrednica za novu vrstu flaširane vode a “Gospodar prstenova” za tajkuna široke ruke.
  4. Dokoličari kojima su pretkosovski, kosovski i pokosovski ciklus metafora za cenu heroina, a Ninova nagrada vaučer za kupovinu u nekom od šoping molova na crni petak.
  5. Diletanti koji žele da postanu roba na ceni, a koji čast i rad shvataju kao bespotreban balast kog se moraju odreći svi koji se zalažu za slobodne medije i fer izbore.
  6. Intelektualni evnusi, koji su ubedli sebe da je sve što dolazi iz Amerike dobro. I, koji po cenu propasti vlastite zemlje s eskapističkim mirom čekaju da im zli dobrotvori, umesto osiromašenog uranijuma, filmova strave, masovnih zločina, i rijalitija daju gomilu dolara, približnu onoj koju troše na uništavanje Srbije.
  7. Tviter i SMS stručnjaci, koji ne znaju ni celu tablicu množenja i eksperti koji ne umeju da organizuju čak ni dostavu pošte, a da ne pobrkaju primaoce.
  8. Ljudi-deca koji su sklonost da doživotno žive na grbači roditelja patentirali kao način života. Robovi lenjosti koji za svoj neuspeh krive društvo i porodicu, a svoju budućnost vide u životu na tuđ račun. Oni čekaju da od roditelja naslede stanove, i tako, poput raka samca steknu kuću bez vlastitog truda.
  9. Svi koji majke i očeve, čim odu u penziju, smeštaju i staračke domove. I to ne zbog progresa, nego da bi prodali imovinu koju su stekli, da bi sebi kupili američki san: mnogo zabave, minimum odgovornosti, pet minuta slave, ostarelog ljubavnika dubokog džepa, silikonski izobličenu ljubavnicu i lažni biznis u kom je prevara i izbegavanje plaćanja poreza osnov delatnosti.
  10. Fenseri kojima su “Strava u ulici brestova”, “Noć veštica”, “Isterivač đavola”, “Teksaski masakr motornom testerom”, “Psiho”, “Sedam”, “Kad jaganjci utihnu”, “Magla”, “Miki i Malori”, “Boni i Klajd” važniji od “Jelenka”, “Mačka Toše”, “Priča iz Nepričave”, “Ježeve kućice”, “Čarobnu šume”, “Đulića uvelaka”, “Popa Ćire i Popa Spire”.
  11. Fariseji koji se zalažu za zabranu gradnje solitera, a koji na svojim terasama u centru grada kisele kupus, peku paprike za zimnicu, a dvorištima umesto cveća neguju crvotočne šupe da bi u njima čuvali odbačne uspomene.
  12. Jezuiti koji se bore protiv zlih investitora, a stanove kupuju u najluksuznijim naseljima i stambenim kompleksima, koje su sagradili oni protiv kojih se bore u medijima.

 

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments