Priroda je udesila da sve na svetu ima svog smrtnog neprijatelja. Novinare više ne proganjaju političari, niti mafija. I sve manje ih umire od alkohola. Najveći neprijatelj novinarstva su Gugl, Internet i društvene mreže. A obični ljudi ne pate zbog manjka podataka, oni su žrtva obilja informacija.
Većina novinara, naročito generacije koje žive IT život, živi u pogrešnom uverenju da su Gugl, Instagram, Tviter i Fejsbuk božanstva objektivnog i nezavisnog novinarstva. Razumljiva, ali ne i opravdana kratkovidost. Mlad čovek usled neiskustva može prevideti očiglednu divergenciju interesa između javnosti i istine, na jednoj, i sadržaja vesti koje društvene mreže i internet plasiraju, na drugoj strani. Lažna brzina lansiranja vesti, postala je izopačeni apsolut, izvitoperena zakonitost iza koje se krije mračna tajna, da vesti više ne predstaljaju realne događaje, već su se desile samo u interpretaciji korisnika društvenih mreža. Reč je o dvostruko posredovanoj stvarnosti. Televizije, novine, portali, društvene mreže – niko od njih ne izveštava o stvarnim zbivanjima, niti su njihovi izveštaji kopija realnog života. Oni su falsifikat već falsifikovane stvarnosti, smišljene i realizovane u režiji spin doktora i PR agencija, koji poznajući pravila uređivanja plasiraju informacije koje predstavljaju top vesti, od najveće do najmanje redakcije, od velegrada do varošice. Danas svako ko ima prustup internetu i ima dovoljno lažnih profila, može objaviti bilo koju vest, i, ona će, ukoliko je kreirana tako da zavredi pažnju jednog broja korisnika društvenih mreža i s njima povezanih medija, postati relevantna informacija, koja zavređuje komentar.
Međutim, veću opasnost od spinovanih informacija predstavljaju Guglov pretraživač i njegov SEO. Internet, i Gugl kao najdominantniji pretaživač, slave se širom sveta kao ubice cenzure, a njihovi osnivači se uvažavaju kao najveći borci za slobodu izražavanja. Istina je drugačija. Gugl jeste uspostavio novu evoluciju, novi survajver u kom vesti vode borbu za preživljavanje. Taj survajver vesti, razlikuje se od prirodne borbe za opastanak, u kojoj opstaju samo najbolji i najjači. u kom ne opstaju najjače, niti najbolje, već preživljavaju najgore vesti.
Informacije danas žive kraće nego ikada. Zahvaljujući 4G, a u budućnosti će to biti još brže zahvaljjući 5G mreži, u minuti se objavi više stotina ekskluzivnih informacija, ali preživljavaju samo one koje su podešene da opstanu. Gugl zadržava vesti koje odgovaraju algoritmu njegovog pretraživača. Njegovu trijažu prolaze samo štiva koja imaju loš stil, i odgovaraju mašini za merenje prostote. Gugl sam kaže da je važno samo ono što se nalazi na prve tri strane pretraživača. A to nisu briljantna štiva. Nisu ni najbolje napisane storije. To su tekstovi koji dovoljno puta ponavljaju ključnu frazu, koju na upit čitaoca aktivira mašina za pretraživanje.
I mada insistira na novom, i rejtinguje različito, Gugl zapravo insistira na istom. U robotizovanoj stvarnosti različito ne predstavlja negaciju. Ono je potvrda opšteg. Potvrda lažnog osećaja apsolutne slobode.
Ono što je nevidljivo ne tiče se Gugla. On je uspeo da ga ubije. Informativne kapije danas više ne otvaraju vrhunski napisane vesti, već tekstovi koji su na najbolji način zadovoljili kriterijume Guglove mašine za preraživanje. Stručnost i poznavanje stvari preziru se kao umišljena nepotrebnost, jer u šumama interneta kriju se sve informacije koje su savremenom čoveku potrebne za lagodan život. U sadejstvu s televizijom, i drugim industrijama zabave, Gugl nudi instant život u kom svi postaju eksperti, i svi postaju odsudno važni.
– Danas autori šefove država oslovljavaju po imenu a podređeni su sudu svojih nepismenih principala – (T. Adorno).
Više nisu potrebni urednici. Znanje. Kompetencija. Tekst ocenjuje mašina koja ima samo jedan zadatak – eliminaciju ozbiljnih analiza i utemeljnih kritika, a glorifikaciju diletantizma. Gugl traži da tekst bude što banalniji, sa što manje komplikovanih reči, sa što manje složenih rečenica. Kompetencija biva suvišna, a jezik prestaje da bude važan. Sve se svodi na ponavljanje. Erudicija i lepota stila na testu čitlljivosti dobijaju najniže ocene, a valorizuje se jednostavnost i prostota. Maksima “piši tako da te ceo svet razume” postaje vrhovno božanstvo savremenog čoveka. Homer, Šekspir, Niče, Dikens, Njegoš, Ivo Andrić, danas bi na Guglu dobili najniže ocene. Ne bi bolje prošli ni Tijanić i Tirnanić.
Teme i stil diktiraju porošači. Sve se kreira na osnovu ključnih reči koje potrošači ukucavaju u pretraživač. Potrebe gomile koja ne čita postaju dominatne vrednosti.
Mašina sastavlja merodavni rečnik, katalog poželjnih termina i fraza. Sintagme ne smeju premašitin složenost prvog razreda osnovne škole. Onlajn život porodio je obrnutu logiku. Diletantima se proglašavaju stvarni znalci, a istinski diletanti se inaugurišu u eksperte. Tehnika diktira trendove i vrednosti, a ideologije, pozdano znanje i vredne knjige postaju efemerni sadržaji.
Gugl tako na svetskom nivou radi ono što je na mikro planu srpskog jezika i kulture uradio Vuk Karadžić. Sledeći logiku prosvetiteljstva, koja je vrhunsku umetnost, stil i obrazovanje proglašavala za nepotrebno buncanje nadobudnog gospodstva, i nepotrebne aristokratije, Vuk je, umesto da narod izdigne do nivoa elite, kompletan jezik i celokupnu kuluturu srozao do nivoa prostote. Današnjim rečnikom kazano, otac srspke pismenosti za akademski idiom celog naroda proglaso je estetske, kulturne i moralne vrednosti učesnika rijaliti programa i javnih kuća. Mnogi su pisali za i protiv Vuka, ali u vreme kada Internet i Gugl nisu postojali, međutim, u jednom bi se svi složili sa mnom – Vuk jeste podigao broj Srba koji umeju da čitaju, ali im je omogućio da čitaju pogrešne knjige, i da ih pogrešno tumače i razumeju.
Ista je stvar s Internetom. Tamo postoji obilje informacija, ali su sve pogrešne. Kroz Gugl, Tviter, Fejsbuk, Instagram, radnička klasa dobija privid jednakosti. Varku jednakovrednosti. Jeftina radna snaga koja po 12 sati života daje industriji, preko društvenih mreža dobija mogućnost da bude pandan svetskim selebritijima i svetskim državnicima. Kroz mogućnost plasiranja svojih stavova o vestima i događajima, koje im je kao relevatne i presudno važne ponudila omrznuta elita, korisnici društvenih mreža dobijaju lažnu mogućnost da uzmu učešće u stvarima koje pripadaju višem društvenom sloju, i tako dobrovoljno učestvuju u simulakrumu da su i sami, bar za trenutak deo elite.
Kao i svaka mašina i Guglov robot, s kojim su uparena sve društvene mreže, može da ditktira poželjne i nepoželjne reči i aktivnosti. Pozitivne vesti o Srbiji, sprskoj kulturi, najvećim piscima, vojskovođama i političarima stavljene su u black hat iz kog nikada neće izaći. S druge strane, negativne recenzije Srbije i njenih vrednosti, visoko su rangirane, i white hat im je dodeljen kao blanko ček, kao nesumnjiva vrednost. Nekada su Britanci o sebi i drugima mislili ono što im je govorio Šekspir, ceo svet o Srbima i Srbiji misli ono što mu kaže Gugl.
Na Guglu ne može da se pronađe nijedan relevantan tekst o istorijski važnoj činjenici da je Đorđe Petrović -vožd Karađorđe, bio zatočen na Petrovaradinskoj tvrđavi nakon sloma Prvog srpskog ustanka. Nema nijednog naučno potkrepljenog teksta da je Tolstoj planirao da kraj života provede u Novom Sadu, niti da je Johan Štraus Mlađi, komponovao čak sedam vrhunskih dela klasične muzike inspirisan srpskom epikom i prijateljstvom s Novosađaninom Konstantinom Popovićem Komorašem. A pogotovo nema podataka da je čuveni biolog Alfred Edmund Brem boravio u Novom Sadu, Futogu, Kovilju, i popisao celokupan biljni i životinjski svet Fruške gore.
Ali Gugl je prepun informacija o mestima gde se može dobro pojesti, popiti, i bludničiti – najbolje na svetu.
Novi Sad je više od lake zabave.
Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću
