Piše: Milorad Bojović
Na ceremoniji dodele Oskara, 25. aprila neće biti Srba. Genocid koji je nad srpskom decom izvršen u Jasenovcu, Američkoj filmskoj akademiji nije bio dovoljno politički korektna tema.
Dva su problema u vezi s kandidaturom “Dare iz Jasenovca” za Oskara. Prvi je zaverenički. Srbi će reći, i biće u pravu, da je Holivud ingorisao film jer govori o stradanju Srba. Drugo pitanje je krajnje naučno. Epistemiloško. Ono ne ispituje umetničku vrednost, već marketinški, propagandni, i nadasve politički potencijal filma. Tu su skriveni razlozi negativnog odnosa prema filmu, odnosno ignorantskog odnosa prema žrtvama Jasenovca.
Producenti Holivuda smatraju da istina nije nikakav cilj za sebe. Istina postaje važna ako je ponuđena u kontekstu koji konzument prihvata kao relevantnu verovatnoću. Holivud je epicantar nove mitologije, sačinjene od praznoverja, paranoje i zabave. I vrhovni autoritet u oblikovanju masovne propagande, vođen jedino i isključivo ideologijom profita i interesima duge ruke američke spoljne politike.
Smrt u toj shemi ne predstavlja negaciju, potpuno poništenje života i čoveka već komercijalnu vrednost. Genocid nije zločinački ciljani poduhvat potpunog uništenja naroda i njegovih civilizacijskih i kulturnih vrednosti nego reklamni plakat. Politička parola. Umetnička vrednost i istorijska istina predstavljaju jednu kockicu u kalkulaciji producenata. Celokupna stvarnost i umetnička dostignuća bivaju vrednovani isključivo novcem. Preteča te šajlokovske mera karakera, koja je presudila i Antonijevićevom filmu su braća Jakob i Vilhelm Grim. Oni su sledeći falsifikatorski duh prosvetiteljstva, sve nemačke bajke prilagodili potrebama novih gospodara iz građanskog staleža. Raskidajući s talionskim osvetništvom paganizma nova građanska elita, koja se uzdigla na ruševinama feudalnog gospodstva, tražila je da se cenzuriše njihova mračna prošlost. Holivud će izrasti na toj retuširanoj verziji života.
Siže, oblik, forma. Sve je izveštačeno, sve je podređeno propagandi. Holivud stvarnost slika i oblikuje jednostavnim kategorijama, bliskim i razumljivim prosečnom gledaocu. A od 1921. Holivud je oblikovao sećanje, nade i želje celog sveta. Zavera. Ljubav. Hrabro srce. Izdajstvo. Posrnuće, žrtvovanje i spasenje. Unutar te magične šeme sve devojke treba da postanu Pepeljuge i Trnove ružice, Elsa i Ana. A svi muškarci čarobni krojači i prinčevi žabe.
Jasno je da su u tom, za Holivud tako karakterističnom, pojednostavljenom pogledu na svet, monstruozni zločini dželata, i strašne patnje žrtava iz Jasenovca previše predgrimovske, previše pretprosvetiteljske. Nekrivotvorene. Neoblikovane u skladu s projekcijama holivudske kontrole kolektivnog nesvesnog i “pavlovljevim” refleksom publike.
Ceo život je zahvaljujući Holivudu, bodrijarovski rečeno, postao čist simulakrum. Celokupne žrtve su apstrakcija, nedokučiva vrednost za holivudskog konzumenta. Dostojanstvo naroda u holivudskom oblikovanju sveta postaje fraza, nedokučiva transcedencija božanskog. Zato nikakva okrutnost, niti najveće zamislivo zlo ne mogu da uzdrmaju potrošačko društvo. Zločini su u holivudskim ekranizacijama zaumni, prenaglašeni, bizarni do karikaturalnosti. I samo ukoliko prate tu matricu filmovi imaju mogućnost uspeha, jer samo tako pogađaju unapred formirane potrebe gomile, koja ne želi paklene muke Danteovih junaka, već vulgarizovanu žeđ za strahotom iz Ulice brestova. Zločin izvan svake potrebe ljudske svrhe, kakav se dogodio u Jasenovcu, ne odgovara romantizovanim projekcijama holivudskog propagandnog štaba.
Holivud krivotvori istoriju. Njihova predstava o istoriji je čisto svetogrđe. Pomodarstvo koje su sami nametnuli kao obrazac. Nijedna sudbina nije dovoljno važna ako nije zaslađena prekomernom, izmišljenom, dakle krivotvorenom patnjom. Zato realana patnja izgleda nedoraslo. Suvoparno. Negledljivo.
Hrabrost i patnja, osećanja koja preziru u stvarnosti, u epu i istini, holivudizovane storije oživljavaju kroz golo nasilje. Patnja više nije istinska, ona je svedena na nivo reklame. Svaka, pa i najmanja plemenitost potkovana je porukama političke korektnosti. U holivudskom mitu ne trijumfuje dobro nad zlom, već projekcija dobra, odnosno njegova upotrebna vrednost u komercijalne, ili političke svrhe.
Film Dara iz Jasenovca demitoligizuje Holivud, jer smrt i zločin vraća u svest kao stvarno zlo i stvarnu opasnost. Dara iz Jasenovca poništava holivudsku viziju smrti kao kulise, pomoćnog dekora u ekranizovanoj industriji zabave. Previše je neholivudski. Previše neisfoliran. Previše racionalan. I istinit. Film koji ne koristi uobičajenu simboliku, i suprotan je mejn strimu, biva odbačen.
Remek-delo Majkla Čimina “Vrata raja”, koji raskopčava mit o zločinačkom udruživanju elite protiv siromašnih doseljenika na zapad, kritika je pokopala i Čimino se više nikad nije vratio u holivudsku elitu.
Ukoliko se prihvati da je Holivud danas najveći i najuticajniji mas medij na svetu, ne treba potceniti, niti odbaciti njegovu moć. Šta Srbija može da uradi osim da iznosi istinu i beleži prigovore? Možemo pozajmiti ponešto od Josipa Broza Tita koji je promovišući Jugoslaviju, kao čudo između razvijenog Zapada, i diktaturom unazađenog Istoka, u pomoć pozvao Holivud. U Neretvi i Sutjesci, dva ključna filma Titove partizanske propagande, pojavile su se tada najveće holivudske zvezde Orson Vels, Jul Briner i Ričard Barton. A Pablo Pikaso, u zenitu svoje popularnosti besplatno će uraditi plakat za promociju filma. Ili od Putina koji je stvarajući mit o Rusiji kao savremenoj Sparti, podržao ideju da Žan Žak Ano snimi blokbaster “Neprijatelj pred vratima”. Činjenica je da “Neprijatelj pred vratima”, grozote i klanicu Staljingardske bitke svodi na detalj – ubistvo jednog nedužnog dečaka, ali je uticao da prosečan zapadnjak ima bolji stav prema Rusiji.
Holivud čine ikone. Ikone, su važnije od sadržaja. Holivudu su Andželina Džoli, Džastin Biber, Bred Pit, važniji od patnji srpske dece. Ikone glumeći zapravo reklamiraju shvatanja i pojam života kakav želi gledalac. Oni predstavljaju idealan i univerzali prototip dopadljivosti i prihvatljivosti. Megan Foks, Gal Gadot ili Meril Strip mogu biti dobar izbor ikone za prezentaciju istine o srpskim patnjama.
Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću
