Piše: Milorad Bojović
Ima nečeg šizofrenog, nečeg infantilnog u aktivnostima levo orijentisane srpske opozicije i zagovornicima zelenih i konceptualnih inicijativa. Dok se bore za prava radnika oni se zapravo bore protiv njihove egzistencije. Teorijski posmatrano, radnička prava su široka kategorija. Međutim, stvari su mnogo jednostavnije. Osnovno radničko pravo jeste pravo na rad. Političarima, naročito kad su u opoziciji pravo na rad i nova radna mesta predstavljaju glavne političke adute. Međutim, opozicija se istovremeno bori protiv novih investicija. Novih stambenih zgrada. Novih poslovnih prostora. Novih fabrika. Sad se postavlja pitanje gde će nova radna mesta koja obećavaju građanima biti otvorena ako su nove fabrike najveći neprijatelji Srbije.
Svaka investcija garantuje velike benefite. Stambene i poslovne zgrade ne niču same. Njih grade ljudi koji primaju platu. Oni tu platu troše kupujući hranu, odeću, obuću, idu u restorane i kafiće. Od para koju radnici s više od 200 gradilišta potroše kod njih, lokalni privrednici imaju veće prihode, od kojih žive njihove porodice, i troše ga u pozorištima, bioskopima, kod frizera, pekara, automehaničara, zlatara. Novac stvara novac. To podiže standard celog grada. Svakog grada. Cele Srbije.
Sećajući se vremena u kojima je posao bio nedostižniji od pravde u Haškom tribunalu, on odbija da svoju egzistenciju i budućnost svoje dece poveri u ruke političkim opcijama, koje su ga učinile siromašnom marionetom
Istorijski posmatrano opozicija smatra da su radnici dobri samo kad ostanu bez posla i protestuju na ulici. Oni su onda lak plen. Podesna masa za manipulaciju. Međutim, kad radnici dođu do posla i dođu do pristojnih plata koje redovno primaju, oni postaju neprijatelji opozicije. Jer, radno mesto, i bolja budućnost, koji su dugi niz godina predstavljali magični štap i šargarepu, uz pomoć kojih su poltičari levice i levoliberalnih partija godinama za nos vukli stotine hiljada ljudi, igrajući se njihovom egzistencijom, više nisu imaginarno obećanje i neostvarena potreba. Čovek koji radi, koji ima sigurnu egzistenciju ne naseda na lažna obećanja. Njegovi prioriteti su drugačiji. On se uzda u novac kojim raspolaže. I, sećajući se vremena u kojima je posao bio nedostižniji od pravde u Haškom tribunalu, on odbija da svoju egzistenciju i budućnost svoje dece poveri u ruke političkim opcijama, koje su ga učinile siromašnom marionetom.
Jasno je, ljudi koji su došli do posla, ne predstavljaju ciljnu grupu opozicije, niti levičarskih zelenih inicijativa, koje predstavljaju čist oksimoron. Njihova nastojanja nimalo nisu altruistična. Ne možeš istovremeno biti i za prava radnika i protiv investicija i novih radnih mesta. Zaštita prirode je samo izgovor. Subverzija usmerena protiv građana.
Najmanji zajednički imenilac koji povezuje zelene inicijative, zagovornike konceptualnih politika i opoziciju jeste čovek praznog džepa. Zato je neophodno da se ljudi koji još uvek nemaju posao, onemoguće da do njega ikada dođu, da bi u očajanju postali glasači opozicije. Takav plan predstavlja otvoreno političko zelenašenje, u kom je moneta za ostvarivanje ličnog cilja ljudska egzistencija.
Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću
Levičarske zelene inicijative predstavljaju oksimoron. Njihova nastojanja nimalo nisu altruistična. Ne možeš istovremeno biti i za prava radnika i protiv investicija i novih radnih mesta
Miki, kao i uvek, pravo u metu! Pozdrav za sve Srbe iz Bačkog Dobrog Polja!