Piše: Milorad Bojović
Kada bi kojim slučajem Ivo Andrić živeo danas u Novom Sadu i umesto “Na Drini ćuprije” pisao “Most na Dunavu”, dvadesetak ekoloških aktivista, dvoje političara, i troje arhitekata bez zaposlenja bi ga proglasili za saradnika Kine i tražili zabranu njega i njegovih dela. Uzalud bi Andrić objašnjavao da most nije neprijatelj ljudi. Uzalud bi ponavljao: “Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, opštiji od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kome se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo”.
Političari bez glasača, arhitetkte bez posla, i logoreični zaštitnici prirode, ne misle tako. Ima već mesec dana kako tvrde da će novi novosadski most dovesti do opšteg pomora flore i faune na Limanu, oko Limana, na Telepu i sremskoj strani grada. Mostu se prigovara da je nepotrebno velelepan. Tvrdi se, da ako je već i morao da se gradi, da je mogao biti skromniji. Nekako manji. Neprimetniji. Usklađen s palanačkim duhom grada, zauvek ukotvljenim u močvari terezijanske milostinje. Ta mera carske milosti. To oktroisano dopuštenje već 300 godina Novosađane mori kao čuma. Pritiska ih i plaši. I svaki iskorak, svako eksponiranje slobode i samosvesti, tumači se kao krajnje nedopustiv akt. Kao greh. Kao diverzija.
Spletke i zavere koje su kvarile gradnju višegradskog mosta, u bespuću turske kasabe pre 450 godina, prokrijumčarile su se u Novi Sad 21 veka. Zablude mračnog srednjeg veka opsedaju jedan broj Novosađana koji se u javnosti predstavljaju kao poklonici najprogresivnijih ideja
Iz te opterećenosti mogućom carskom sankcijom, izrastao je strah od slobode, strah od eksponencije moći, kao jedina sigurna mera stvari. Sloboda duha i dalje je za neke Novosađane zabranjena kategorija. I njima je logično da treba podržavati i glorifikovati samo ono što i dalje nosi pečat duha podaništva.
Spletke i zavere koje su kvarile gradnju višegradskog mosta, u bespuću turske kasabe pre 450 godina, prokrijumčarile su se u Novi Sad 21 veka. Novi Sad, evropsku prestonicu kulture. Na nerazumljiv način, zablude mračnog srednjeg veka opsedaju jedan broj Novosađana. I to onih koji se u javnosti predstavljaju kao poklonici najprogresivnijih ideja. Uprkos odglumljenom kosmopolitizmu, njihovi akti protivljenja ne mogu se opisati racionalnom terminologijom, niti razlozima.
– Glas da se ćuprija neće moći podići otišao je daleko, širili su ga i Turci i hrišćani, i sve je više dobivao oblik čvrstog verovanja. A štete su se i dalje dešavale, čas manje čas veće, i uporedo sa njima širili su se sve uporniji glasovi da vile ne daju mosta na Drinu.
Životna sredina, u svim njenim pojavnim oblicima, od insekata do ptica, postala je savremena supstitucija vila i drugih nečistih sila i duhova. Zablude ne poznaju granice.
Imena kritičara mosta nisu važna. Pominjanje nebitnih činilaca dodatno afirmiše njihovu pogrešnu usmerenost ka destrukciji. Ali svi rade isto – protive se razvoju i uspono svog grada. Izračunavajući promile izduvnih gasova, koji će iz automobila koji prelaze preko mosta otići u vasionu, ponašaju se kao advokati besmisla. Izduvni gasovi već postoje. Novi Sad je grad s blizu 500.000 ljudi, i bar 150.000 automobila. Da bi prešli na suprotnu stranu, i otišli za Rumu, ti autombili prolaze kroz najgušće naseljene delove grada. Most je spasonosno rešenje. Za sve.
Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću
Životna sredina, u svim njenim pojavnim oblicima, od insekata do ptica, postala je savremena supstitucija vila i drugih nečistih sila i duhova. Zablude ne poznaju granice
Ništa nisam razumeo… Štojje i normalno kad je autor – stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću.