Sasvim je objašnjivo da su se 20. oktobra, posle Vučićeve konferencije za medije, najviše iznervirali kriminalci. Logično je da su se razočarali tajkuni. Sasvim je legitimno što su se uzrujale strane agenture. Neobjašnjivo je zašto borbu protiv mafije više od samih mafijaša kritikuju zagovornici “antivučićevske Srbije”
Autor: Milorad Bojović
Razumiljivo je da izbor vlade jedne zemlje bude događaj od prvorazrednog značaja. Potpuno je opravdano što već 120 dana zbog toga u Srbiji pet velikih grupacija ljudi nije spavalo kako treba – kriminalci, tajkuni, opozicija, dosadašnji koalicioni parneri SNS-a, i veliki broj aktuelnih ministara. Svi su u magnovenju gledali televiziju i čitali novine, ne bi li saznali kakva je kome sudbina namenjena u budućnosti.
Igre moći nikog ne ostavljaju ravnodušnim!
Strah i nada bili su četiri meseca jedini saveznici Vučićevim pristalicama i oponentima, ali i njihovi najveći neprijatelji. Vreme, može biti dobar saveznik, ali još češće loš prijatelj.
Čekanje se nikom od zainteresovanih nije isplatilo. Osim Vučiću. I, građanima, ako je suditi po najavljenim ciljevima rada nove vlade.
Uz Kosovo, borbu protiv korone, nove ekonomske reforme, među prioritetima nove Vlade visoko je rangirana borba protiv kriminala.
Zato je sasvim objašnjivo da su se 20. oktobra, posle Vučićeve konferencije za medije, najviše iznervirali kriminalci.
Logično je da su se razočarali i unervozili tajkuni.
Sasvim je legitimno što je najava pojačane borbe protiv mafije uzrujala strane agenture.
Neobjašnjivo je zašto borbu protiv mafije više od samih mafijaša kritikuju zagovornici “antivučićevske Srbije” – mediji, analitičari, kolumnisti i opozicija!
Pitam se, kome takvim stavom žele da privuku pažnju?
Procena i kritika svih okolnosti i poteza koji su prethodili, i koji nas očekuju u vezi s novom Vladom, moraju se temeljiti na analizi, a ne na emocijama.
Na kantaru valjanosti, pažljivo odmeravanje potencijala i mogućnosti, detaljno premeravanje svih opcija i izazova, ne može se apriori uzeti kao minus.
Pažljivo slaganje vlade, politički je potez od izuzetne važnosti i predstavlja složen i zahtevan posao. Naročito u zemlji kakva je Srbija, koja je premrežena mnogim interesima. Kod nas je izbor članova kabineta najsličniji slaganju Rubikove kocke. Ima mnogo kombinacija, ali samo jedna može biti prava. Samo jedna može biti dobitna za zemlju i građane.
Istina, mnogi će primetiti da je jedno polje u svakoj kombinaciji uvek rezervisano za Ivicu Dačića. Međutim, lider SPS-a je već mesecima podeljena ličnost. Više bi voleo da je dobio jedno ministarstvo više, nego što je zaseo u fotelju predsednika parlamenta. A s druge strane, zahvalan je što SPS može da trči još jedan krug. Odluku o igri za prvi tim s klupe za rezerve prihvatio je miroljubivo, svestan da su ga događaji i okolnosti pregazili.
Armija analitičara istog dana pohrlila je da odbrani Dačićevo povlačanje na rezervni politički položaj, istovremeno kritikujući plan da se vlada ograniči do predsedničkih izbora.
Plan da se u zemlji, u kojoj mafijaško-tajkunska hidra već 30 godina samo menja agregatna stanja, vlada oroči na kratak period, ne treba unapred odbaciti kao loš. Naprotiv.
Kad si oprezan naučiš da nikad ništa nije onako kako izgleda. Ishitreno zaključivanje najčešće promaši cilj!
Vlada u kojoj se ministri nalaze u stalnom stanju pripravnosti, ako znaju da njihova provera ne traje 48, nego samo 12 meseci, manje će razmišljati o udobnostima i beneficijama, a više o vrednostima.
Jaz između preduzetih akcija i vrednosti na dug rok može postati nepremostivo velik. Kod svih ljudi, a naročito kod zvaničnika, interesi i vrednosti bivaju nerazdvojni samo kad moraju neprestano da brane sebe i ukazano poverenje.
Istovremeno, oročenost garantuje neophodnu disciplinu za sprovođenje operativnih detalja. A to je važno za dobar rezultat.
Daleko od toga da će novi kabinet Ane Brnabić biti alhemijska formula za brzopoteznu tranziciju srpske ekonomije iz šinobusa u kineski supersonični voz. Ali, novi kabinet, s podrškom od više od 200 poslanika i podrškom skoro 60 odsto birača, može šinobus pretvoriti u ubrzani voz. Imam dokaze za to.
Vučić i SNS su 2012. godine od Demokratske stranke, Đilasa, Tadića, Pajtića i Jeremića nasledili taljige. Javni dug je iznosio više od 72 odsto BDP-a. Dinar je bio na istorijskom minimumu, i na pragu sunovrata kao u Miloševićevoj eri, kada su se cene češće menjale od čarapa i donjeg veša. Prosečna plata bila je oko 300 evra, a nezaposlenost je bila veća od 30 odsto.
Za osam godina, Srbija je javni dug spustila na ispod 50 odsto BDP-a. Dinar je ojačao prema evru, i stabilan je već osam godina. Suprotno prognozama levoliberalnih eksperata, privreda nije propala zbog „precenjenog“ dinara – ojačala je. Dakle, nije dinar, kako tvrde Šoškić, Dinkić, Mišković i Đilas, bio krivac propadanja zemlje i privrede. Omču na vrat namakli su nam nestručan kadar i loša vlast.
Hleb već osam godina jedemo po istoj ceni. Nepromenjena je cena mesa. Struja je poskupela minimalno, ali je zato prosečna plata porasla sa 300, na više od 500 evra. Penzije su takođe porasle.
E sad, da bi Srbija postala zemlja u kojoj starlete i profesori univerziteta nemaju istu javnu težinu, u kojoj političke stranke nisu glavno merilo kvaliteta, u kojoj su radna mesta sigurnija od ministarske fotelje, Ani Brnabić nije dovoljno da nabroji postignuto. Ona treba da ponudi najmanje pet novih benefita za državu i građane.
Efikasniji rad ministara. Manje njihove lične promocije, više timskog rada. Svođenje korupcije na minimum. I da do 2022, do predsedničkih izbora Srbima ponude mogućnost dosadnog života, bez politike.
Podržava ih više od dva miliona ljudi, s tendencijom rasta. Opozicija se rasula kao rosa u sunčano jutro. Srbija ima podršku najmanje dve supersile Rusije i Kine, i solidnu komunikaciju sa još najmanje tri: Francuskom, Nemačkom, i napokon i sa Amerikom.
Vučićev odlazak u Vašington bio je hrabar i svrsishodan potez. Na nivou Miloševog susreta s Marašli-Ali pašom. Vučić je uspeo da od Trampa dobije Srbiju nazad, na najmanje godinu dana. Tih 12 meseci, u politici predstavljaju večnost. Srbija bez Amerike protiv sebe, može da uradi mnogo više, nego s Vašingtonom kao neprijateljem.
Vašingtonski sporazum je vododelnica. Prekretnica. Nova politička platforma da Srbija može biti uspešnija kao slobodna zemlja, nego kao poltron Zapada. Ili Istoka. Više dobra svom narodu Srbija može doneti samostalno.
U ponašanju velikih sila nema nedoslednosti. U ponašanju političara i analitičara koje one proizvode nema kontradiktornosti. Njima je dobra samo Srbija na kolenima. Vučićevi argumenti su nedvosmisleno bolji za građane i Srbiju.
Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću
