Ko su novosadski političari koji su virtuelnu stvarnost izmislili pre Fejsbuka

Piše: Milorad Bojović

Koliko god pokušavao da se predstavi bogom inovativnosti Mark Zakerberg debelo kasni. Virtuelni život, koji je počeo da propagira osnivač Fejsbuka, patentirali su 20 godina pre njega Borislav Novaković i Bojan Pajtić, a potom su njihove pionirske radove unapredili Dragan Đilas i Vuk Jeremić.

Dok je Fejsbuk još uvek bio naivna igračka za stidljive tinejdžere, građani Srbije su pod vlašću gorepomenute četvorke živeli hardcore perzverziju. Dobre i redovne plate imali su samo u saopštenjima i TV izjavama čelnika tadašnje vlasti. Nove škole, vrtići, putevi, pruge građeni su samo u TV prilozima njihovih televizija. Sve što je rađeno bila je čista izmišljotina, lažna stvarnost koja je postojala samo u medijima koje su kontrolisali jedan pravnik, jedan mašinski inženjer, jedan fizičar i jedan marksista.

U njihovom virtuelnom Matriksu, nestala je atletska dvorana, zgrada na uglu Radničke ulice, koja je trebala da objedini sve gradske službe i pravosudne organe, nestala je zgrada na uglu Maksima Gorkog i Stražilovske, osam milijardi iz fantomskog Fonda za nove tehnologije, kuhinja Radosnog detinjstva, fabrika elektromobila, kanalizacija za sva prigradska naselja, prečistač otpadnih voda, marina i dva mosta na Dunavu, nestalo je i virtuleno sedište Ustavnog suda u Sremskim Karlovcima. Od svega su ostali samo retki tagovi u istoriji Gugla.

Spisak ni u kom slučaju nije potpun. Ali, virtuelna stvarnost koju su projektovali pretendenti na vlast, i kritičari svega što se u Novom Sadu gradi, je tako obimna, da ju je nemoguće obuhvatiti jednim tekstom. A osim toga, današnja publika ne čita tekstove duže od tri šlajfne. U tih 5.000 karatktera, smestićemo Pajtićevu atletsku dvoranu. I nekoliko najočiglednijih obmana.

Pajtić je plan da se dvorana izgradi u Univerzitetskom kampusu, preko puta Filozofskog fakulteta promovisao 2008. godine, kada se Novi Sad, kandidovao da organizuje Evropsko junirosko prvenstvo u atletici 2009. godine. Ideja je bila da Univerzitet ustupi zemljište, a da pokrajina finansira izgradnju. Evropsko prvenstvo je održano na stadionu Karađorđe, a atletska dvorana se izgubila u virtuelnoj stvarnosti “objektivnih” medija pod kontrolom Đilasa, Pajtića, Tadića i ostalih bogova demokratije.

– Reč je, naime, o lokaciji ispred Filozofskog fakulteta, kraj Bećarca na Dunavu. Izgradnjom hale u okviru studentskog grada Univerzitet bi dobio neprocenjivu vrednost na tržištu jer bi bio jedan od najatraktivnijih visokostručnih i obrazovnih centara u ovom delu Evrope – reaka je Pajtić 2008. godine Građanskom listu, nakon sastanka Organizacionog odbora za održavanje Evropskog juniorskog prvenstva. Dvorana je figurirala do 2012, a onda im je u potpunosti isparila s političkog radara.

Stvarnost neće biti teleportovana u virtuelni svet. Fejsbukov novi univerzum, kao i bivša vlast, stvoriće lažnu, virtuelnu stvarnost u kojoj svako ima ono što ne postoji. I nikada ga neće biti

Umesto atletske dvorane, koja je bila jedan od izbornih aduta DS-a u tadašnjoj kampanji, Ivana Španović, Mihail Dudaš, i drugi asovi svetske atletike useljeni su u hladnu dvoranu na Novosadskom sajmu. Atletičari i njihovi treneri su se žalili da temeratura tokom velikih hladnoća na prelazi 13 stepeni, što povećava rizik povreda i smanjuje performanse.

Ivana Španović je osvajala medalje uprkos činjenici da dvorana nikad nije izgrađena. Išla je u inostranstvo, u gradove koji imaju atletske dvorane, kakvu će Novi Sad dobiti tek sledeće godine. Novosadska atletska dvorana od 25.000 kvadrata, vredna 4,5 milijardi dinara, počeće da se gradi na jesen. Miloš Vučević, aktuelni gradonačelnik, kaže da dvorana predstavlja najveće pojedinačno ulaganje u gradu ove godine. Ivana Španović i budućni šampioni imaće gde da treniraju u budućnosti. Zaslužili su.

U vreme dok se razvijeni svet oduševljavao usponom Fejsbuka u uticajnu društvenu mrežu, Novosađane je šokirala vest da su isparile milijarde iz pokrajinskog budžeta kroz Fond virtuelne nove tehnologije. Dobro, fond se zvao malo drugačije, ali je finansirao nepostojeće projekte novih tehnologija. Jedan od najpoznatijih je projekat izgradnje fabrike električinih automobila u Kovačici.

Projekat je dobio milione iz pokrajinskog budžeta. Fabrika nikad nije podignuta, a novac je nestao. Predsednik pokrajinske vlade u to vreme bio je Bojan Pajtić.

Nije za sve kriv Pajtić. Dragan Đilas, Vuk Jeremić i Borislav Novaković takođe spadaju u musketare pustošenja budžetskih para i fondova kroz virtuelne projekte, koji nisu postajali čak ni ka idejno rešenje. Nisu se čak potrudili ni da plate nekog studenta dizajna da napravi 3D prikaz njihovih Potemkinovih sela.

Jeremić je potršio sedam miliona dolara na odlaske u egzotične destinacije. Rezultat njegovog bavljenja diplomatijom, bio je taj da je više od 180 država priznalo Kosovo. O Đilasovim marketinškim sekundama i virtuelnim cenama Bus plusa i mosta, ne treba previše govoriti. Zakerberg ih je uzeo kao osnovu za stvaranje svog virtuelnog sveta.

Novaković, koji se smatra rodonačelnikom nove političke obmane u savremenoj evropskoj praksi – glasanja putem teleportacije, od te 2001. godine ne prestaje da daje svoj doprinos crnim analima savremene srpske politike. U njegovo vreme, kao u vicu o putu kog nema, ali kuće i vikendice postoje, jedna deonica Bulevara Evrope je isparila u virtuelnu stvarnost. Kao i oko 4,5 miliona evra. Takođe, nije se libio da mesecima vodi borbu protiv virtuelnog Generalnog urbanitičkog plana, koji je postojao samo na njegovom uličnom štafelaju.

Neobično je da su svi virtuelni projekti Đilasa, Pajtića i Jeremića dobili su svoju materilalizaciju kroz projekte i izgradnju nakon njihovog odlaska s vlasti.

Analizirajući novosadska iskustva, i Zakerbergovu najavu da ćemo u budućnosti moći da kupujemo virtuelne nekretnine, virtuelno živimo i treniramo, ni po koju cenu ne smemo dozvoliti da politika virtuelnih projekata ponovo dođe u modu. Odsustvo s vlasti nije period u kom se vežba poštenje, već razrađuju i unapređuju mehanizmi personalizovane telporatacije budžetskog novca.

Stvarnost neće biti teleportovana u virtuelni svet. Fejsbukov novi univerzum, kao i bivša vlast, stvoriće lažnu, virtuelnu stvarnost u kojoj svako ima ono što ne postoji. I nikada ga neće biti. 

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću