Korumpirani policajci ahilova peta Srbije

Piše: Milorad Bojović

Martin Skroseze pod hitno treba da prestane sa snimanjem filmova o dvostrukim igrama mafije i policije. Ili da promeni scenariste. Za početak predlažem da dođe u Novi Sad, i Srbiju. Tu će pronaći inspiraciju za film karijere, koji će mu obezbediti novog Oskara. Apsurd koji Skroseze samo nagoveštava i karikira, kod nas je, zahvaljujući neobičnoj, ali arhetipskoj vezi ambicioznih kriminalaca i neetički determinisanih policajaca, vrebao priliku da preraste u realnu katastrofu.

Po ugledu na postpetooktobarski razvoj kriminalno-policijskih veza, u Srbiji je bujao i granao se polip, čija je namera bila da ustanovi paralenu obaveštajnu službu i uceni i strelja državu, kao što je to učinio “zemunski klan” 12. marta 2003. godine. Povlačenje znaka jednakosti između klana Velje Belivuka i klana koji su vodili Dušan Spasojević i Mile Luković, nije preterano i nije neosnovano. Relativizacija ove paralele, koju pokušavaju, kao pravovernu dogmu da plasiraju opozcione stranke i mediji, sledi istu matricu po kojoj je jedan deo javnosti i medija relativizovao opasnost od “zemunskog klana”. Tada je pobunu protiv države vodila odmetnuta Jedinica za specijalne operecije, u narodu poznatija kao Crvene beretke, a egzekutori su bili članovi kriminalnog klana Šiptar-Kum. Podrška su im bili operativci Službe bezbednosti i kriminalističke policije. Neposredno uoči atentata policiji je odobreno pravo da se bavi prisluškivanjem. To je bila kobna greška. Najnovija zavera, koju su unazad pola godine, ili celih 12 meseci pripremali i organizovali članovi surovog kriminalnog klana i njihovih jataka u policiji, imala je potencijal da preraste u krvavu pobunu.

Najnoviji dokazi za to stižu iz Novog Sada. Javnost je dobila novu potvrdu da policija nije prisluškivala i pratila kriminalce u korist države, već je priskuškivana država u korist kriminalaca.

Informacije koje su prethodnih dana objavljene u medijima treba ozbiljno razmotriti. Istorija nas uči da svako zanemarivanje najavljenih mogućnosti vodi do tragične stvarnosti.

Javnost je dobila nove dokaze da policija nije prisluškivala i pratila kriminalce u korist države, već je priskuškivana država u korist kriminalaca

Policijsko-kriminalna sprega iz vremena kad je mafija izvela atentat na državu, najbolje se ogleda u sledećoj zabelešci iz sudskih anala. Glavni svedok “sablje” Miladin Suvajdžić – Đura Mutavi, prvi put je javno svedočio na suđenju tadašnjem šefu odeljenja za suzbijanje trgovine drogom, kom se ne teret stavljala veza sa “zemunskim klanom”. Suvajdžić je tada ispripovedao i obelodanio mehanizam rada “zemunaca”. Oni su novcem, kokainom, zgodnim ženama, skupim poklonima, raskošnim žurkama, opčinjavali uticajne policajce i pretvarajući ih u zavisnike od luksuznog života pravili od njih svoje vojnike. Da bi ih sačuvali od očiju javnosti i unutrašnje kontrole, obezbeđivali su im čak i zaplene droge. Suvajdžić je ponudio dokaze da je policija ahilova peta srpske borbe protiv mafije, ali uprkos tome, totalni obračun sa mafijom i saradnicima nikad nije izvden.

– Mi bismo javili policiji da će u tom i tom automobilu biti dva-tri kila heroina, ili kokaina. Odeljenje za droge bi to našlo i prikazalo kao ulov. A tako smo se rešavali i neposlušnih dilera – ispričao je Suvajdžić u sudnici.

Predsednica sudskog veća, koja je donedavno bila advokat, i čiji sin je uticajni novosadski trgovac nekretninama, šokirano je pitala:

– Čekajte malo, vi hoćete da kažete da je policija svu drogu zaplenjivala u dogovoru s mafijom?

Srbija nikad nije saznala koji su političari i policajci štitili “zemunski klan”. Suđenje Đinđićevim ubicama, koje je označeno kao proces veka, nije pokidalo konce kojima su mafija i država bili povezani. Iz tog, nepočupanog korenja, izrasla je nova ubilačka snaga, koja je, želela kontrolu nad državom, ali i svim tokovima novca.

Zato štura informacija o tajnom prislušnom centru u zgradi novosadske policije iz koje je prisluškivan čak i gradonačelnik Novog Sada zaslužuje širu obradu. Za početak treba da se utvrdi ko je dao nalog da se sa četvrtog sprata iseli odeljenje za maloletničku delikvenciju i tu instalira specijalni informacioni sistem iz kog su beleženi razgovori političara i poslovnih ljudi.

Ko će biti prisluškivan, nije se više određivalo na osnovu informacija prikupljenih operativnim radom, već na osnovu ličnih afiniteta i animoziteta. Prislušni centar je služio i za ispunjavanje privatnih želja i projekcija jednog broja ljudi na rukovodećim položajima, ali i izvesnog broja osoba iz kriminalnog i poslovnog miljea. Prislušni centar je umesto da lovi ubice, narko-dilere, velike perače para, i razotkriva velike pljačke, počeo da opslužuje kriminalce, tajkune, ali i političare s paralelnim ambicijama. Odeljenje je zapostavilo lov na mafiju i počelo da lovi političke i poslovne tajne.

U interesu Novosađana, i svih građana Srbije je neophodno da se utvrdi ko je tražio da se rasformira i reorganizuje stari centar za manipulaciju i prezentaciju, koji je godinama funkcionisao na četvrtom spratu zgrade policijske uprave. Ko je promenio sigurnosni protokol i naredio da se umesto običnih službenica koje su po nalogu sudije pratile telefonsku komunikaciju okorelih kriminalaca, u novoj prislušnoj tajnoj ćeliji zaposle podobni policajci? Zašto transkripti nisu zavođeni, i zašto o njima nije vođena službena evidencija? Kome su nošeni i predavani u ruke? Ko je gradio paralelnu vlast, paralelnu službu? I s kojim ciljem? Kao ni u slučaju “zemunskog klana” mafija nema kapacitet da samostalno osmisli i isplanira smenu moći. Ko im je pomagao? Koje strane obaveštajne službe, i šta je bio krajnji cilj policijskih odmetnika. To su pitanja koja zahtevaju odgovore.

Pre nego će Zoran Đinđić nemilosrdno biti streljan na pragu svog radnog mesta, policija i obaveštajni aparat su ignorisali značaj i smer pobune Crvenih beretki, karakter i opasnost incidenta na Kopaoniku, kad mu je povređena noga, a u sadejstvu sa jednim brojem medija i političkih stranaka ismejali pokušaj atentata kod hale “Limes”.

Po istom principu privođeni su, pa oslobađani članovi Belivukovog klana, a njihove zločinačke namere i kapaciteti se minorizuju čak i nakon saznanja o broju počinjenih ubistava i otkrivanju snajperske puške. Srbiji nije bio dovoljan jedan snajper! Onaj koji je kroz njeno srce prostrelio kuršum 12. marta 2003. godine. Onaj čije je tane odnelo skoro celu deceniju srpske budućnosti. Jedan deo razvlašćene i moći željne Srbije snajper vidi kao idealni alat svog političkog prosperiteta.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću