Marketinški mit o zabranjenim tiražima

Piše: Milorad Bojović

Kad pisci, ili reditelji žele da njihova knjiga, odnosno film postanu mračni predmet žudnje celokupne publike, preko podobnih medija objavljve informaciju da su zabranjeni. Posle toga se u javnosti o povede polemika, i osrednje književno delo postane bestseler. Većina “zabranjenih” autora, postala je neka vrsta intelektualne ikone, čije reči citaraju svi – od domaćica do političara i profesora univerziteta. Slične metode su koristiili i korite i filmski radnici. Jedan novosadski pisac, poznatiji kao scenarista humorističke TV drame, koja je karikirala i ismevala karakter Crnogoraca, naručivao je da se o njegovoj drami i njemu spevavaju negativne epske pesme. Čak i negativna reklama hrani ego, i izdiže ga iznad blata običnosti.

U jesen 1982. godine prvi i jedini put u novijoj pozorišnoj istoriji, Novi Sad je bio centar velikog skandala. Posle samo deset izvođenja, iako posećena i hvaljena, drama “Golubnjača” Jovana Radulovića u režiji Dejana Mijača naprasno je skinuta s repertoara. Pokrajinski komitet udario je pečat – nacionalizam.

Smrtnu presudu predstavi izrekli su kasniji zagovornici levoliberalne demokratije i zagovornici maksimalizacije građanskih sloboda. Kako je pričao Radulović, u akciju su stupili Dušan Popović, Živan Berisavljević i Nandor Major. Rekli su stop – i “Golubnjača” je skinuta s repertoara SNP-a.

Ali, onda se desio veleobrt. Samo mesec dana kasnije predstava je premeštena u beogradski Studentski kulturni centar, s istim glumcima i u istoj režiji, i postaje veliki pozorišni hit. Nakon “spasilačkog” premeštanja u “intelektualno otvoreni” Beograd, predstava poprima status kulta. Krug dvojke i Pariska sedam, svi koji će kasnije postati rodonačelnici tzv. “druge Srbije” postaju najveći poklonici i branioci “Gulubnjače”. Igra je uspela. Pet godina nakon zabrane, uoči građanskog rata i “rađanja” demokratije, drama postaje deo antologije “Srpska drama u dvadeset pet knjiga” i proglašava se jednom od 10 najboljih drama napisanih na srpskom jeziku.

Dakle, ukoliko stvaralac želi da njegov projekat postane žudnja mnogih, neophodno je da koristi neki od trikova crne propagande. Da bismo to objasnili moraćemo objasniti način na koji funkcioniše PR, i kakva je njegova sprega s novinarstvom.

Novinarstvo i PR mada deluju da su različita, u suštini su dva vrlo slična zanimanja. Izuzimajući etiku. Novinarstvo i etika vode rat od prvog novinarskog teksta. Voajerističko zadiranje u živote drugih da bi se od prodaje informacija o njima stekao novac, predstavlja vrlo problematičnu aktivnost. Naravno, novinari će reći da se oni bore za mogućnost promene, da predstavljaju jedine prave kontrolore političara. PR menadžeri će reći da je njihovo upravljanje inoformacijama neophodna aktivnost, bez koje bi svet bio mnogo gore mesto za život.

Ukoliko stvaralac želi da njegov projekat postane žudnja mnogih, neophodno je da koristi neki od trikova crne propagande. Da bismo to objasnili moraćemo objasniti način na koji funkcioniše PR, i kakva je njegova sprega s novinarstvom

Mada se rodonačelnicima manipulcije informacijama, u današnjem obliku smatraju dr Ernest Dihter i Luj Českin, i novinarstvo i PR se zapravo rukovode savetima o upravljanju masama, čuvenih francuskih mislilaca Gistava le Bona i Gabrijela Tarda. Českin i Dihter jesu daleke 1935. u prodaju uveli psihologiju i istraživanja motiva. Međutim, lov na podsvest je metoda koju pažljivo i detaljno razrađuju Tard i le Bon. Matrix vreme nudi samo nove načine prezentacije, metodologija je ostala ista.

U osnovi PR-a krije se Hegelova želja – želje. Ljudska potreba da stalno planira, da sakuplja potrepštine neophodne za život. Nekad je skupljao drva i kože za zimu, danas žudi za najnovijim Ajfonom. Dakle, prevashodni zadatak PR menadžera jeste otkrivanje nagona, mračnih i tajnih misli i želja velikih grupa ljudi. A da bi se upecao živ čovek, potrebna je udica. Sirovina koju PR obrađuje jeste materijal od kog se sastoji ljudska misao. To je reč okidač. Parola koja čoveka osvaja odmah na prvom nivou svesti.

Zabrana, bilo čega, kako smo videli, je jedan od najuspešnijih alata u PR-u. Ne treba mnogo tragati za izvorom. Dovoljno je referencirati na zabranjeni greh Adama i Eve. Zabrana odmah daje signal da je reč o nečem primamljivom, nečem izvanrednom, nečem što se mora imati po svaku cenu.

Jedne novine, čiji osnovači znaju da one zbog poplavi medija u Srbiji, ne bi uspele da se prime kod čitalaca posegnule su za starim provenim trikom – pričom o zabrani. U Srbiji, prema podacima UNS-a ima više od 2.500 medija. I uz to, svaki stanovnik Srbije ima najmanje jedan pametni telefon u svom posedu, i najmanje jedan televizor. Teško je verovati da bi novine koje izgledaju isto kao dve skupe televizije bez gledalaca, postale uticajna štampa sa čitaocima. Vlasnici tih novina, i tih televizija uputili su čak i pismo nadležnim državnim organima, od kojih traže da im omoguće da imaju više gledalaca. Pismo ovog medijskog konglomerata obiluje logičkim nedoslednostima. U uvodnim rečenicama sebe predstavlja kao najuticajniju i najmoćniju medijsku grupaciju u ovom delu Evrope. A onda u trećem pasusu mole državne vlasti da im pomognu da dođu do publike. U pismu se piše i o novinama, koje ova grupacija pravi, a koje navodno niko neće da štampa. Razlog? Toliko su dobre da bi svi Srbi samo njih čitali? Naravno, vlasnici one dve negledane televizije, i jednih novina koje čitaju samo glavni urednik, i vlasnici, ne žive u zabludi da bi njihove nove novine bile drugačije primljene. Oni znaju da Srbi više ne nasedaju na jeftinu propagandu. To su proverili na nekoliko izbora, na kojima su osvojili manje glasova od nekog belog avanturiste.

Na kraju dolazi do izražaja logika funkcionisanja spojenih sudova. Televizije, radio-stanice, portali i pojedine novine, koje se nalaze u vlasništvu ovog konglomerata, već danima bilduju vest da je njihov novi projekat, dnevnih novina zabranjen. U nedostatku boljih argumenata, veliki medijski stručnjaci posegnuli su za crnom propagandom u nadi da će proizvod bez potencijala postati privlačan. Sličnost sa crnom magijom nije slučjana.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću