Srbi se samo jedne stvari plaše više od smrti – rada. Paradoksalno, ali dimenzije i razmere tog straha povećavale su se s razvojem civilizacije. I, dok je ostatak sveta, na primerima najbogatijih i najuspešnijih ljudi podučavan da se do sreće i bogatstva, i života ispunjenog znanjem, udobnošću i zadovoljstvom stiže neprestanim poslovnim angažmanom, u Srbiji je potreba za radom proglašena za svetogrđe. Jeres, strašniju od sumnje u sirotinjsko poreklo boga.

Božansku prirodu nerada ne promovišu ortodoksni desničari, već građanske i liberalne stranke koje insistiraju na ljudskoj slobodi, odsustvu verovanja u bilo šta, osim u sopstveni razum i fizičku snagu. Svako pozajmljivanje, nosi opasnost od pogrešne upotrebe i tumačenja. Bog nema veze s hedonističkim pristupom životu koji zagovaraju srpski krivotvoritelji ideja Džona Loka i Isaije Berlina. Istina je da se religije rađaju iz smrti bogova, ali je još je pouzdanija činjenica da iz tog perverznog paradoksa nastaju najveće ljudske zablude.

Zahtev da se nedelja proglasi za neradni dan direktno je suprotstavaljen osnovnim načelima ateizma i građanske slobodoumnosti.

Međutim, ta suprotnost nije naivna, nije slučajna, i nije rezultat genijalnosti srpskih parazita. Izjednačavanje neradne nedelje s porodičnom srećom predstavlja direktan put u siromaštvo. Potonuće ne samo u egzistencijalnu, već i u duhovnu bedu.

Strah od rada egzistenciju pretvara u prinudu, a život u ucenu, unutar koje se lagodnost i nepostojanje obaveza prihvataju kao jedina vrednost ka kojoj treba težiti. Bespogovorna relaksacija kao životni stil, insistira na izbegavanju obaveza, i svaku potebu za radom proglašava za smrtnog neprijatelja, a konzumaciju zahtevnih umetničkih i intelektualnih sadržaja za uznemiravajući sadržaj. Ujedno, bindžovani život, pretočen u beskrajni serijal istih slika, izneverenih očekivanja i nedozrelih maštarija. I tako više od 50 odsto građana prihvata ulogu večitih adolescenata koji se nalaze u stalnom ritualu inicijacije. Neodgovarajući. Sporedni. Na putu, a uvek na stranputici.

Besposličari postaju virus koji se nezadrživo širi među Srbima. Sve što danas ima manje od 40 godina nesposobno je da bilo šta uradi. Jadikujući nad neshvaćenošću svog genija, dangube su patentirale tiho parazitiranje kao način života.

Oni ne žele da rade vikendom, ali žele da primaju veliku platu. Ne žele da im se daju bilo kakva zaduženja i zadaci, jer im to izaziva previše stresa. Insistiraju da poslodavci i šefovi ne budu strogi, da im se izvinjavaju ukoliko žele da im povere neki radni zadatak. Svaki žustriji razgovor, i više od jednog radnog naloga doživljavaju kao mobing i atak na svoje zdravlje i ljudske slobode.

Državu mrze više od posla koji rade, i zato na društvenim mrežama podržavaju političke organizacije koje obećavaju basnoslovne plate, lagodan život, i slobodu veću nego u hipi komuni.  Tako su nedorasli Srbi postali garant infantilnog evropejstva u kom se nerad javlja kao jedina konstanta.

Kako smo stigli u ćorsokak u kom je sklonost neradu i lenjstvovanju proglašena za vrhunac građanske slobode? Jesmo li sami sebi poklonili mobing, kao vrhunski izgovor za urođenu lenjost? I da li je siromaštvo naša sudbina?

Finansiranje nevladinih organizacija, koje je strateški sprovođeno nakon “osvajanja” slobode 2000. godine, direktno je podstaklo ljubav ka neradu, i pomoglo da se stvori nacija danguba. Odrasle osobe sa sindromom Petra Pana lenjost onesposobljava da postanu odgovorni, pronađu posao i obezbede ličnu egzistenciju. Oni žive od projekta do projekta, čija realizacija traje jedan, a najviše sedam dana. Svih ostalih 360 dana, oni čekaju da Srbijom zagospodari inkarnacija kralja Mide, koji bi sve što bi dodirnuo, umesto u zlato pretvarao u evre koje bi neštedimice delio srpskim neradnicima.

“Izjednačavanje neradne nedelje s porodičnom srećom predstavlja direktan put u siromaštvo. Potonuće ne samo u egzistencijalnu, već i u duhovnu bedu”

Za promiskuitetne duhom, prihvatljivi su svi. Obradović, Đilas, Jeremić, vladika Grigorije. Nije bitno da li nosi odelo, ili mantiju. Prihvatljiv je svako čiji se koordinantni sistem poklapa sa zamišljenom bajkolikom slikom života bez tereta obaveza.

– U svakom trudu ima dobitka. Govor usnama samo je siromaštvo – kazao je mudri car Solomon. Sveto pismo nije dokaz da je rad dobar za čoveka, ali jeste dokaz da pogrešna uverenja i sklonosti mogu dovesti do kolektivne propasti.

Klanjajući se bogovima neodgovorne bahatosti, Srbija je 2012. godine imala dug od 73 odsto BDP-a. I minimalac od 15.000 dinara. To je izbor koji nam nude bogovi koji bi da se vrate na olatar srpske propasti.

 

4 Comments
najstariji
najnoviji najviše glasova
Inline Feedbacks
View all comments
Mix
14/01/2021 08:12

Sramotan text!!!!

Sonja
14/01/2021 18:11

Ne znam šta bih rekla….neke stvari jesu tačne, ali mnoge promašene jako. Poslodavci se već iživljavaju nad radnicima, čak i u državnim firmama, najbolje da se još deru na zaposlene i ruše malo dostojanstva koje im je ostalo. Tekst je počeo dobro, obećavao je, ali je otišao skroz u nekom pravcu koji nema veze sa istinom.

Sonja
14/01/2021 18:15

Moram još da dodam, mnogo ljudi ceni svoju slobodu, želi da se razvija na mnogim poljima, a ne samo poslovno, nije ispravan samo ugao gledanja ovog jednog čoveka. Pomešao je neradnike, radnike, babe, žabe. Jako konfuzan tekst. Prosto me je iznervirao. Nisu svi ispod 40 nesposobni, ali neće svako da provodi vikende radeći, možda nekad nešto može i da se pročita, meditira, shvati nešto više. Ovom čoveku je očigledno jedina uteha u životu posao, a meni je to tužno.

Đorđe
14/01/2021 19:42

Svaka čast.

Samo da se kuka i ne radi ništa. Uh zaboravi da se visi po kafićima i što skuplji telefon na stolu.

E to je sramota.