Novosadske kovid žurke, ili ruski rulet na savremeni način

Posetioci i organizatori žurki s elementima ruskog ruleta, treba javnosti da daju odgovore na nekoliko pitanja. Kom idolu skarednosti se klanjate? Kom totemu bizarnosti prinosite na žrtvu živote svojih najbližih? Zašto ste svoj fetišizam proglasili za religiju važniju od života? Zašto ste prihvatanje svetonazora rijaliti zvezda prihvatili kao neoborivi aksiom?

Piše: Milorad Bojović

Nepoznat neko (da parafraziram Krležu) odlučio je da Novi Sad pretvori u Sin Siti. Novosađanke u astralne projekcije Kardi Bi, Niki Minaž i Pamele Anderson, a Novosađane u statiste iz spotova Džejsona Derula i Snup Doga. U reinterpretaciju Sodome i Gomore. U poprište neprekidnog razvratnog partija u kom vampirizam treba da zameni život. Mesto u kom će mladi postati zombiji, koji će, čak i po cenu obolevanja od virusa korona, od kog je u svetu umrlo preko 1,25 miliona ljudi, neprestanu zabavu punu opasnosti prihvatiti kao svoju višu svrhu. Kao peti element. Kao usud.

Pritom, da ne bude zabune, ne mislim da iza preobraćenja Novosađana u razularenu hordu, stoje organi javne vlasti. Odluka da se našoj deci za životnu maksimu podmetne loš slogan iz Pataje, tajlandskog grada greha, izmišljenog za relaksaciju američkih pilota u vijetnamskom ratu, “Good guys go to Heaven, bad guys go to Pataya – čitaj Novi Sad) doneta je mimo nadležnih organa grada i Srbije. Pre više od 20 godina. Ono što nam se zbiva od 2000. samo je oživljeni scenario.

Ujedno, Novi Sad je ozbiljno shvatio opasnost od Kovida 19, i potupa u svemu odgovorno i pouzdano. Evo dokaza.

Odmah, po proglašenju pandemije usvojene su i donete sve mere koje je propisala Svetska zdravstvena organizacija.

Svestan opasnosti od bliskog fizičkog kontakta među delom stanovništva, koje mozak upotrebljava dan posle, kad je kasno za kajanje, Novi Sad je odmah nakon proglašenja pandemije doneo mere kojima je kafane, kafiće, restorane, i ostala mesta “intelektualnog” povezivanja, obavezao na poštovanje neophodnih normi za suzbijanje virusa. Cilj mera nije bio da se mladima ograniči pravo na opštenje, već da se osigura zdravstvena bezbednost starijih članova njihovih porodica, koji su, pokazuje zdravstvena statistika, podložniji razbolevanju od smrtonone bolesti.

Istovremeno s tim, da bi ublažio finasijske posledice za vlasnike novoproklamovanih srpskih biblioteka, Novi Sad je prvi u Srbiji, odmah ukinuo naplata većine lokalnih taksi i nameta. Takođe država je i ugostiteljima, kao i kompletnoj privredi uplatila minimalac za svakog prijavljenog radnika i zamrzla plaćanje poreza i doprinosa.

Međutim, pod okriljem noći, borba na život i smrt s koronom, pretvorila se u borbu za laku zabavu. I još lakšu zaradu. Još od Divljeg zapada, kafane su predstavljale mesto za oplodnju, uslovno rečeno kapitala, i razmenu iskustava svih vrsta. Čim su popustile stroge mere, novosadski ugostitelji su počeli da se ponašaju kao Mlađan Dinkić i Mirko Cvetković. Opasnost od Kovida 19 i krizu, videli su kao svoju šansu. Prohibiciju, u kojoj na kocki nije sloboda, nego život.
Posetioci i organizatori žurki s elementima ruskog ruleta, treba javnosti da daju odgovore na nekoliko pitanja.

Kom idolu skarednosti se klanjate? Kom totemu bizarnosti prinosite na žrtvu živote svojih najbližih? Zašto ste svoj fetišizam proglasili za religiju važniju od života?

Zašto ste prihvatanje svetonazora rijaliti zvezda prihvatili kao neoborivi aksiom? Ko vas je ubedio da je pijančenje bez cilja i smisla supstitucija kvaliteta? Da je flaša piva vaša monada? Poslednja čestica svemira.

Hoćete li, kad neko od vaših najbližih, završi u bolnici za to okriviti Miloša Vučevića. Ili Zlatibora Lončara. Vućića. SNS? Političare? Političke stranke? Hoćete li protestovati zato što policijski čas? Ili ćete izaći na ulice da se bunite zašto što je policijski čas ponovo postao naša realnost?

Pijančenje bez cilja u kriznim vremenima nije herojstvo. Nije kul. I nije IN. Jesen, i život bez smisla (rekao bi Crnjanski) je uvek teodiceja. Krivotvorenje stvarnosti. Izgovor kojim se skriva manjak ličnih ambicija.

Da ne bude zabune, mladosti je prirođeno da bude divlja i razuzdana. Međutim, to ne znači da je  mladost oslobođena bilo kakve odgovornosti. To još manje znači da je mladosti dozvoljeno da ima samo prava, a nikakve obaveze. Da bude subverzivni element. Diverzantska jedinica, koja će zdravlje svojih roditelja suprotstaviti vlastitom zadovoljstvu.

Novosađani koji se protivite uvođenju vanrednog stanja veruju da će život stati. Da će im policijski čas oduzeti mogućnost da žive život punim plućima.

Istina je samo to da će svojim nerazumevanjem onemogućiti život da teče normalno. Ako nastave da svakog dana žive od sumraka do svitanja, pretvarajući svaku gradsku krčmu i ugostiteljski objekat u tarantinovski noćni klub, vanredno stanje biće jedini izbor. I to ne zato što za njime čeznu krizni štabovi i nosioci vlasti. U nedostatku građanske savesti, prinuda je jedini način da se građani sačuvaju od velikih izazova.

Svakoj državi pa i Srbiji odgovara snažna ekonomija. Odgovara kruženje kapitala. Dakle, Srbiji odgovara kada ugostiteljski objekti rade punom parom. Ali, sada nije taj trenutak. Danas treba da nosimo maske, da svedemo žurke, svadbe, parastose na minimum, da bi virus što pre nestao iz naših života. Kasnije je bolje nego u pogrešan čas. Posle je bolje nego nikad.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću

Pijančenje bez cilja u kriznim vremenima nije herojstvo. Nije kul. I nije IN. Jesen, i život bez smisla (rekao bi Crnjanski) je uvek teodiceja. Krivotvorenje stvarnosti. Izgovor kojim se skriva manjak ličnih ambicija.