Piše: Milorad Bojović

Kad bi kojim slučajem Mihajo Pupin prošetao svojim bulevarom, i tu, preko puta zgrade Pokrajinske vlade video svoj spomenik, pekrstio bi se i pobegao nazad u Ameriku. A da Vasa Stajić, može proći pored Isidorine gimnazije, zapitao bi se je li to njegovo grobno mesto, ili spomen obeležje u javnom prostoru?

Ko je dozvolio da se otkrije sramotno ružna spomen bista velikom Lavu Tolstoju, gorostasu svetske književnosti? Ko ga je sveo na nivo lokalnog bakalina?

Esetetika pogrešnosti zajednički je imenilac gotovo svih spomenika i spomen obeležja podignutih tokom devedesetih godina 20. veka i u prvih 12 godina 21 veka. Kako se desilo da ono što je trebalo da predstavlja veličanstvene i neprolazne simbole priznate istorije i časnog nasleđa postanu objekti komike, a ponekad i objekti strave?

U spomenicima je uklesan karakter jednog naroda, ili jednog grada, ako to posmatramo u lokalnim okvirima. Međutim, desilo se da je Mihajlo Pupin, veliki Srbin, naučni genije koji presudno uticao da Amerika nakon završetka Prvog svetskog rata bude na strani Srbije, stavljen je u okvire sveprisutnog stereotipa prosečnosti. U okove lokalpatriotskog stida i samoporičućeg stida koji nam ne dozvoljava da svoj ponos, tamo gde je to moguće i poželjno, valorizujemo i predstavimo na pravi način. Ispraznost karaktera, nedostatak sadržaja, manjak ideje i želje da se izdignemo na pijedestal izvrsnosti, podstakao je naručioce spomenika iz 2011. godine da Pupina svedu na svoju meru. Na grobljansku estetiku grotesknog.

Toj neizlečivoj bolesti podlegao je jedan deo političara, javnih radnika i intelektualaca, koji opsednuti soptvenom veličinom, do dan danas insistiraju na poricanju izuzetnog. Ukoliko ih bukagije precenjenog samoljublja ne sprečavaju u tome, neka pogledaju kako izgleda memorijalni centar u slavu Tomasa Alve Edisona u Nju Džersiju. Ili spomenik u Mičigenu. Nek provere kako izgleda spomenik Mariji Kiri u rodnoj poljskoj, u gradu Lublinu! I da li su zli, nepismeni Kanađani i Amerikanci, statuu Nikole Tesle kod Nijagarinih vodopada, sveli na meru običnog čoveka, ili su mu dali oreol besmrtne veličine.

Ispraznost karaktera, nedostatak sadržaja, manjak ideje i želje da se izdignemo na pijedestal
izvrsnosti, podstakao je naručioce spomenika iz 2011. godine da Pupina svedu na svoju meru. Na
grobljansku estetiku grotsknog

Negodovanje zbog neslaganja sa spomenikom Stefanu Nemanji u Beogradu, polako prelazi u formu organizovane okrutnosti. Kritičari, koji su slavodobitno otkrivali i papreno plaćali groteskne, karikaturalne spomenike Janiki Balažu, Pupinu, Lavu Tolstoju, Vasi Stajiću, najavljuju da će postupiti poput Lenjihovih komunističkih hordi koje su 1920. godine srušile velelepni spomenik Ekaterini Velikoj u Odesi, pa su čestiti građani morali da ga obnavljaju 2007. godine.

Spomenik Stefanu Nemanji koji je podignut na Savskom trgu, predstavlja drugačije tumačenje prošlosti, drugačije viđenje sadašnjosti i drugačiju projekciju budućnosti Srbije. Spomenik Stefanu Nemanji je garant da će Srbi odluke moći donositi kao slobodni ljudi! Međutim, postoji jedan deo javnosti koji osporavajući postojanje, estetiku i dimenzije spomenika relativizuje veličinu svog naroda. Kome smeta Stefan Nemanja, nek otputuje do Edinburga, nek pogleda spomenik Vojvodi Velingtonu u Edinburgu. Ali, Stefan Nemanja, nije podelio Srbiju. Estetsku vrednost spomenika i etičku vrednost graditelja novog simbola Beograda osporava dva odsto Srba sa sent-žistovskim sklonostima, koji traže da se donese takav iborni zakon koji bi više od dva miliona Srba ostavio bez prava glasa, a njihovih

200.000 glasova pretvorio u kapitalni dobitak, koji bi im omogućio apsolutnu vladavinu. I zato je Stefan Nemanja veliki trn u njihovom oku, i slaba nada da može biti mač u njihovoj ruci. Nemanjićka Srbija, u tumačenju “demokratskih” i “građanskih” stranaka, predstavlja nedozvoljenu asocijaciju slobode i nezavisnosti. Ta Srbija, koju su bili proterali na periferiju života i odlučivanja,
svrgla ih je i zbacila s političkog trona i devet godina nadvladava njihove napore da nam svoje
strane mentore ponovo dovedu za tutore.
Osporavanjem Stefana Nemanje ne osporava se srpska istorija, niti srpski narod, opozicija i njima
naklonjena javnost osporavaju sami sebe. Bez hrabrog, ujediniteljskog podviga Stefana Nemanje
oni danas ne bi imali šta da osporavaju. Srbije ne bi bilo.

Prilikom puštanja u saobraćaj mosta na Velikom bačkom kanalu, rekonstruisanog 2011. godine
Bojan Pajtić je otkrio tablu na kojoj je pisalo: „Sanirani drumsko-betonski most predao je na
upotrebu građanima Vrbasa predsednik Vlade AP Vojvodine dr Bojan Pajtić 14.09.2010.“

Spomenici su bilbordi sećanja. A čestiti ljudi uvek žive s celokupnom svojom istorijom. Spomenik
Stefanu Nemanji je višeznačna poruka. Zapis, ne samo o njemu, već o svim slobodarskim
ličnostima i događajima koji su oblikovali i stvarali istoriju Srbije i Evrope. Johan Gotlib Fihte
podvlači da je narod koji se odriče svog nasleđa, siromašniji duhom od naroda koji ga čuva. Ta
istorija, prareč i prasvest predaka, daje im spasonosnu snagu orijentisanja, prepoznavanja i mira.

Svet traje, jer znači – zapisao je Ivan V. Lalić. A pre nego će preuzeti upravljanje vladom Velike
Britanije uoči Drugog svetskog rata Vinston Čerčil je rekao “Ako otvorimo svađu između
sadašnjosti i prošlosti, preti nam opasnost da izgubimo budućnost”.

Znam ko se protivi spomeniku srpskoj istoriji. Političari koji su na javne građevine, finansirane
budžetskim parama postavljali ktitorske table sa svojim imenima. Vojvođanska javnost je
zaboravila, pa je vredi podsetiti da je na primer, Bojan Pajtić u septembru 2010. otvarajući
rekonstruisani most preko Velikog bačkog kanala u Vrbasu, otkrio i tablu sa svojim imenom. Na
tabli je doslovno pisalo: „Sanirani drumsko-betonski most predao je na upotrebu građanima Vrbasa predsednik Vlade AP Vojvodine dr Bojan Pajtić 14. 09. 2010.“ Slična takva tabla, zatečena je i u holu jednog studentskog doma.
Cenzurisanjem veličanstvene istorije deo političke javnosti traži prostor da sopstvenu žudnju za
glorifikacijom i slavom proglasi za sveprisutnu potrebu naroda. U vlastoljubivosti postali su idoli
sami sebi. Kako to dokazujem? Krajem 2011. godine, u vreme kad je Demokratska stranka računala na još 10 godina vlasti, jedna važna gradska funkcionerka izjavila da “nije ništa sporno što njihov član pravi spomenike velikanima, jer oni grad vole više od drugih”. Propagiranje prosečnog može se svrstati u kult bizarnog.

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments