Piše: Milorad Bojović

Izbori su daleko. Na proleće sledeće godine. Najnovija istraživanja javnog mjenja i rejtinga političkih stranaka utvrdila su ubedljivo preimućstvo Srpske napredne stranke i Vučića u odnosu na sve ostale stranke i političare. Taj podatak već godinama predstavlja konstantu. Nepromenljivi faktor u jednačini srpske političke stvarnosti. Međutim, ono što istraživanja ne otkrivaju jeste postoje li u Novom Sadu političke stranke bez stvarnog članstva, koje imaju samo pečat i logotip? Koje partije imaju svoje odbore, a koje postoje samo na papiru? Ko realno može unaprediti život Novosađana, a ko se poslom političara bavi iz nužde – jer ništa drugo ne može da radi? Ko se se krije iza članske knjižice da bi izbegao sukob sa zakonom?

Pitanje je samo naizgled složeno. Kad se ogoli, novosadska politička stvarnost je toliko očigledna, da istraživanja javnog mnjenja predstavljaju suvišnu rabotu. Osim činjenice da nemaju birače, nije teško utvrditi, koje stranke imaju svoje organizacije, i ko se odgovorno i ozbiljno bavi analizom potreba Novosađana i strateškim pravcima razvoja grada.

Osim Srpske napredne stranke, za koju iz godine u godinu glasa sve više Novosađana, najveći broj ostalih partija, politiku doživljava kao performans. Kao skeč, u kom se jedan čovek, najčešće bez podrške među građanima, javlja kao tumač celokupne stvarnosti. Kao tužilac. I sudija. Njihove biografije su opterećene balastom loših odluka i poteza iz prošlosti.

Postoji najmanje šest stranaka koje su deo gradske vlasti, ali se uprkos tome pretvaraju u priviđenje. U utvaru. Imaju prostorije i stranačke organe, ali se ne zna njihov stav ni o jednom važnom pitanju. Oni imaju prinadležnosti, ali nemaju odgovornosti. Međutim, njihov boravak u političkoj zavetrini, iz koje prepuštaju SNS-u da sam vodi rovovsku borbu za odbranu pozicije vlasti u gradu, višestruko je loša strategija. Na dugi rok svi mogu izgubiti identitet među biračima. A s druge strane i kredibilitet kod snažnijeg partnera.

 

Nakon što je raskrinkan i razotkriven, Novaković se okrenuo novom ćoravom poslu. Kritikovanju velikih razvojnih projekata, Kovid bolnice, Fruškogorskog koridora, i novog mosta na Dunavu. To Novosađane ne treba da čudi. Novaković je u dva navrata vladao Novim Sadom. I oba puta je iza sebe osatvio samo dugove i afere

 

Ni srpski radikali, mada opozicija, ne pokazuju preteranu želju za političkim angažovanjem. Ima ih samo kad nešto treba da se kritikuje. Ali nijedan Novosađanin ne zna šta je njihov plan za Novi Sad 2024. Ili 2031!

Demokratska stranka Srbije, zadržava loš manir iz Koštuničinog vremena. S javnošću opšti putem dosadnih saopštenja, opterećenih naknadnom pameću.

Mada nelogično, stranke utvare su najgušće posejane među opozicijom. Đilasov SSP! Oni nisu čak ni hologram. Odlukom da osim Marinike Tepić, u Novom Sadu nema druge, javnosti poznate članove, Dragan Đilas, potvrđuje da se politikom bavi da bi uzimao a ne da bi davao. Đilas je, pre nego se ispisao iz članstva, Demokratskoj stranci uzeo sve. On je 2015. godine otkupio dugove DS-a, i blokirao sve njihove nekretnine. Đilas je tvrdio da je DS zapao u dugove zbog Borisa Tadića, koji se zadužio 7,9 miliona evra i onda izgubio izbore. Tadić je kredit podigao kod Razvojne banke Vojvodine, kojom su upravljali Bojan Pajtić i njegovi najbliži saradnici. Tokom izborne kampanje za grad Beograd 2018. godine, tadašnji predsednik DS-a Dragan Šutanovac rekao je medijima da su Bojan Pajtić i Dragan Đilas, politički i finansijski devastirali DS. Svestan činjenice da bavljenje politikom ne mora uvek da se kruniše dolaskom na vlast, Đilas ne želi da rasipa pare koje je zaradio dok je bio na vlasti s Tadićem. Poučen primerom Demokratske stranke, i svojim lošim rezultatima od povratka na političku scenu, on plaća samo Mariniku. I nada se da će uz pomoć dve televizije, jednih dnevnih novina, tri nedeljnika i 19 portala i lokalnih medija, uspeti da se dočepa vlasti makar u jednoj lokalnoj samoupravi, ili da preko pregovora o izbornim uslovima izboksuje frekvenciju za jednu od dve sebi bliske televizije.

Narodnu stranku, Vuka Jeremića, koji se takođe nudi za novog spasioca Srba, u Novom Sadu predstavlja jedan čovek, sumnjive biografije. Novosađani ga znaju od 2001. godine. Od kada je iz Soluna glasao za Zakon o radu. Naravno, Novaković nije prisustvovao sednici, već je njegova poslanička kartica korišćena na nezakonit način. Javnost i građani Novog Sada nastavili su da ga upoznaju kroz više afera, među kojima su najzanimljivije dve. Nestanak 4,5 miliona evra prilikom gradnje Bulevara Evrope. I učešće u malverzacijama u vezi s gradnjom jednog hotela uz Bulevar Evrope.

Potom je urbanistički plan za Kameničku adu i Šodroš iz 2000. godine, u čijem je donošenju učestvovao kao potredsednik Skupštine grada, pokušao da predstavi kao plan aktuelne vlasti. Nakon što je raskrinkan i razotkriven, Novaković se okrenuo novom ćoravom poslu. Kritikovanju velikih razvojnih projekata, Kovid bolnice, Fruškogorskog koridora, i novog mosta na Dunavu.

To Novosađane ne treba da čudi. Novaković je u dva navrata vladao Novim Sadom. I oba puta je iza sebe ostavio samo dugove i afere.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments