Poželjni i nepoželjni novinari

Piše Milorad Bojović

Bizarno uverenje opozicionih političara da će ukoliko ućutkaju novinare, pridobiti glasače, predstavlja vrhunac gluposti. I političkog diletantizma. Mediji ne dobijaju izbore. Ne čine to ni parole. Još manje demagogija. Izbore dobija vrhunski program. Ali ne za dan posle. Nego za dan pre. Izbori se ne dobijaju na kafama i u televizijskim emisijama, već na terenu.

Ali, kad politiku doživljavate kao elitističko mudrovanje, logično je da se uđe u sukob sa onima koji ne idealuzuju vašu narcisoidnost. Portal NS uživo, i članovi redakcije dobili su pretnje smrću. Pre sedam godina kad sam bio u njihovoj koži, i isto kao i oni, nisam znam odakle vetar duva. Odakle pretnja dolazi! U sukobu su s kriminalcima. Navijačima. Političarima. Ali se zna da su već mesec dana žrtva torture jedne političke stranke.

Imam egzaktne dokaze da sukob s novinarima predstavlja najbesmisleniji akt opozicionog političara. Time se ne dobija ništa. Samo se gubi. Sve! Obraz. Čast. I prilika da pobediš na izborima. Ali, u Srbiji je već 100 godina sve okrenuto naglavačke. Političarima opozicije dopušteno je sve, što običnim građanima nije. Niti političarima na vlasti.

U iskrivljenom ogledalu liberalne demokratije opozicioni tajkuni predstavljaju sinonim prosperiteta. Progresa. Bolje budućnosti. Oni su progresivni, lepi, doterani, načitani, videli su sveta. Erudite su. Sportisti. Društveno su odgovorni i omiljeni među stranim ambasadorima. Svojim kompanijama upravljaju na krajnje demokratičan način. Njihovi zaposleni su srećni i oduševljeni što rade po 15 sati dnevno za minimalne plate. Smatraju da imaju privilegiju da rade u firmi čiji je vlasnik jedan miljenik “demokratske” opozicije. Kad dobijaju otkaze, zato što su morali da čuvaju bolesnu decu, ili da se leče od smrtonosnog virusa Kovid 19, radnici ne pate i ne ljute se. Oni razumeju da opoziconi tajkun nije običan bogataš, već čovek s višim ciljem. Jasno im je da njihovi bedni životi na koji način ne smeju da ugroze uvećavanje njegovog bogatstva.

Kad god se njihovi puleni uspeju dočepati vlasti, opozicini tajkuni dobijaju oreol nosilaca privrednog razvoja. Postaju glavni zamajac reformi. Glavna podrška bržem ulasku Srbije u Evropsku uniju. I mada su opljačkali i korumpirali sve čega su mogli da se dotaknu, njihovo bogatstvo se tumači kao bezgrešno. A svi drugi su do novca došli ne nepošten način.

Opozicioni tajkuni su idealni i kao gospodari medija. Evo dokaza. Jedna tajkunska grupacija vlasnik je čak 24 medija u Srbiji. Njima ima pristup samo pet opoziocinih stranaka, čiji svi birači mogu da stanu u dva autobusa GSP-a. Formiranje medijske mašinerije koja zavisi od dvojice tajkuna, od kojih je jedan opozicioni lider, nastoji se prikazati kao najveće demokratsko dostignuće u Evropi od Magne karte libertatum i uspotavljanja britanskog palamenta.

Kad dobijaju otkaze zato što su morali da čuvaju bolesnu decu, ili da se leče od smrtonosnog virusa Kovid 19, radnici ne pate i ne ljute se. Oni razumeju da opoziconi tajkun nije običan bogataš, već čovek s višim ciljem. Jasno im je da njihovi bedni životi ni na koji način ne smeju da ugroze uvećavanje njegovog bogatstva

Grupacija medija, koja za novac, dobijen od dvojice tajkuna, neprestano glorifikuju opozicione lidere i njihovu nepostojeću, ispraznu politiku, proglašena je za bastione slobodnog novinarstva. Njihovo izveštavanje je sveto, bezgrešno. I neupitno. Dragan Đilas i Dragan Šolak, iako glavni cenzori Srbije, pokušavaju da se predstave ne kao vlasnici poltičke moći, i velikog bogatstva, već kao ubogi borci za narod.

S druge strane, mediji, koji pišu pozitivno o aktivnostima vlasti, proglašavaju se za mračne demone. Zloduhe demokratije. Tajkuni bliski vlasti su nepismene lopine. Nenačitani prostaci koji mobinguju svoje zaposlene.

Dihotomija nije slučajna. Ona je namerni konstrukt samoproglašene elite, koju podržava dva odsto Srbije. Tačnije, svi oni koji su navikli da mediji budu njihovi bilbordi. Oglasni panoi. Političari i tajkuni koji žele da dokažu da je Srbija tiranija u svim vremenima, osim u periodu kada je njihova štetočinska korporacija upravljala vodom, zemljom, vazduhom, ljudima, a naročito parama.

Fenomen reketirane slobode medija, kao i sve drugo u Srbiji, najdublje je vezan za tajkunizaciju zemlje koja je sprovedena za vreme vlasti, i nekoliko godina nakon pada Slobodana Miloševića. Isti grobari srpske ekonomije i privrede, zbog kojih je obolela četvrtina stanovništva, čine sve da svoje parnere, današnje opozicionare, ponovo instaliraju na poziciju vlasti. Tako bi ponovo mogli da opljačkaju novčanike i račune građana, i još više se obogate.

Kad god se njihovi puleni uspeju dočepati vlasti, opozicini tajkuni dobijaju oreol nosilaca privrednog razvoja. I zamajac reformi. Glavna podrška bržem ulasku Srbije u Evropsku uniju

Njihova ucenjivačka strategija sastoji se od dva elementa: tvrdnje da su slobodni samo oni mediji koji prenose opozicione ideje, i mantre da su cenzurisani svi mediji koji o tome ne izveštavaju.

Mnogi će reći da je politički nekorektno kritikovati opoziciju! Nabijati joj na nos da je nesposobna! Nepoznato je na osnovu čega se izvodi naredbodavni diktat da novinari, kolumnisti, intelektualci i urednici trebaju biti pomagači političkih organizacija, samo zato što samostalno ne mogu da osvoje vlast. Takav stav je čist primer oktroisanja, školski egezmplar ograničavanja slobode govora i izražavanja. Po toj logici svako ko misli drugačije od Đilasa ili Jeremića je neprijatelj demokratije. Kakva greška! Kakva opasna optužba! Kakav kontraargument! Upravo to se zove cenzura. Nametanje stava da se o bilo kome mora pisati i misliti pozitivno ne predstavlja fer-plej, nego prinudu.

Džon Lok i Isaija Berlin rekli bi da je slobodan svaki čovek koji je sposoban da svojom pameću i snagom ostvari svoje ideje. Plan opozicije je suprotan! Oni traže pravo da svim medijima nametnu obvezu da besplatno rade za njih. A od građana traže da ih po cenu vlastitog siromaštva dovedu na vlast. To se u nauci zove perverzija. I ucena.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću