Piše: Milorad Bojović
Novi Sad nije podeljen, uprkos težnji nekolicine pojedinca, stranaka i medija da to prikažu kao surovu realnost. Stvarnost je sasvim drugačija. Podele postoje samo u umovima osoba naviknutih na ekskluzivno pravo prvenstva, na samododeljenu izuzetnost, koja ih podstiče da drugima zabranjuju čak i ideju postojanja. Ne postoje dve vrste Novosađana. Postoje samo zli i dobri ljudi.
Konflikt kao ideologiju neguju pripadnici jedne neobične, samoproglašene, umišljene elite, koja se, uprkos komunističkom poreklu, navikama i stremljenima, ponudila kao nova građanska klasa. Nova aristokratija. Malobrojna, ali uzvišena kasta kojoj rođenjem pripada pravo da zauzme sva rukovodeća, upravljačka i prestižna mesa i funkcije. Svi ostali bili su rulja. I hulje. Bez mogućnosti da se domognu ičeg višeg od mesta “glavnog arhivatora.”
Osvojeni zabran branili su obmanom. Pakošću. Prezrenjem. Krivotvorenim različitostima. Izmišljeni sukob, podmetnuta podela na naše i njihove, uzvišene i prostake, predstavljala je samoobnavljajući performans u kom su vlast i privilegije, pod firmom antibirokratske, antikomunističke revolucije transformisani s očeva i majki na sinove i ćerke, kao da je reč o svadbenom mirazu.
U tom virtuelnom svetu bilo je dovoljno da majka čoveka koji se uzdigao do gospodara Vojvodine, pozove svog školskog druga i zamoli ga da ga primi u sud. Komunistička veza s porodicom koja je otimanjem zemlje u zloglasnoj nacionalizaciji, u siromahe oterala pola Vojvođana, obezbedila mu je prohodnost do svih pozicija moći. Isti put prešli su i drugi, koji danas, iznova plasiraju svoju staru podvalu da je Novi Sad grad koji se guši u podelama. Da nije njih, da nije njihovog
Međutim, taj simularkum je vremenom je prerastao u samoobmanu. Naviknuti na odsustvo konkurencije, privilegovani pripadnici izmišljene kaste, lažni elitizam su prihvatili kao božansku izuzetnost. Da bi očuvali prisvojene beneficije fabrikovali su mit o dve kategorije Novosađana gospodi i prostacima. Ta podela je kasnije deljena na podskupove. Pa su građani podeljeni na kulturne tipove i seljake. Fensere i zaostale. Kul gradske face i džibere. Urbane likove i seljačine. Prefinjene intelektualce i bezubu rulju.
Ta preventivna, podlačka diskvalifikacija, imala je i ima samo jedan povod, jedan uzrok – eliminaciju konkurencije. Animalni, primitivni nagon samoodržanja veštom manipulacijom i zloupotrebom masmedijskih resursa, prezenovan je kao superkultura. Kao sofiticirana vrednost koja pripada samo uskom krugu najposvećenijih. Bio je to zapravo pokušaj stvaranja nadkaste, kojoj pripada pravo odlučivanja. Podele su im služile kao tampon zona. Kao njihov lični kineski zid kojim su obične ljude držali daleko od pozicija moći. Daleko od mogućnosti da učestvuju u borbi za upravljačke pozicije.
Da bi očuvali prisvojene beneficije fabrikovali su mit o dve kategorije Novosađana gospodi i prostacima. Fenserima i seljacima. Kul gradskim facama i džiberima. Urbanim likovima i seljačinama. Prefinjenim intelektualcima i bezuboj rulji
Međutim, kretanje je nezaustavljiv proces, kaže Anaksimandar. Ono što je s ciljem proterano na periferiju, na marginu, uvek nastoji da se vrati u centar. Novosađani, koji su 50 godina bili skrajnuti iz svih odlučujućih procesa u gradu, razumeli su da paralelni univerzum, koji im nameću neokomunistički plemići, nije održiv. I pobuna je bila neminovna. Ponižavani čovek poželeo je da postane građanin. Ta pobuna dovela je do sukoba ambicije zapostavljenih i povlašćenih mediokriteta, koji nisu imali snage da izdrže realnu, konkurentsku borbu. Izgubili su.
Najlepše devojke proglasili su praktikantkinjama najstarijeg zanata, najuspešnije sportiste za praznoglavce, najuticajnije akademike za fašiste, a najčitanije pisce za pedofile.
Svesni da nemaju snage, niti umeća da u uslovima fer borbe, povrate pozicije moći koje su branili, sve opšteprihvaćene vrednosti proglasili su za svoj miraz, kako bi mogli da sramote i ponižavaju protivnike, optužujući ih za nedostojnost, za sveobuhvatni falsifikat. Tako falsfikatori, čiji životni i politički kredo počiva na kleveti, nastoje da atmosferu netrpeljivosti koju stvaraju, pretvore u stvarnu mržnju, u istinski sukob, plemenitih građana.
Zavera verbalnih terorista osuđena je na neuspeh. Novi Sad je danas više nego ikad kosmopolitski grad. Svaki novi stanovnik, svaka nova investicija, predstavlja neprobojni bedem za oštrice zluradih. Novi Sad danas predstavlja sredinu u kojoj uspeh nije nedostižna kategorija.
Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću
Ovaj tekst je pravi laksativ.
Kao i uvek nadugo, naokolo i bez poente. Cestitam!!