U Milovoj Crnoj Gori sve je dobordošlo i sve prihvaćeno. Nato. Gej brakovi. Nezavisno Kosovo. Jedino je nemoguć slobodan dolazak mitropolita i patrijarha

Piše: Milorad Bojović

Ono što za rukom nije pošlo nijednom turskom paši za 500 godina, Milo Đukanović je uspeo za četvrt veka na vlasti. Prvi put od osnivanja mitropolije-crnogorsko primorske, mitropolit je u Cetinjskom manastiru morao da se ustoličava pod zaštitom pušaka. Paradoks je taj što ga puške nisu branile od Osmanlija, već od Crnogoraca.

U raboš beščašća, Milo je uspeo da upiše sve što nije uspeo niko u dugoj istoriji Crne Gore. Državu je pretvorio u sigurnu kuću za dva mafijaška klana, naručioce brojnih ubistava, s terorističkim ambicijama u regionu. Nasleđe Ivana Crnojevića pretvorio je u bazu za šverc droge. Zaveštanje kneza Vladimira u bazu za šverc cigareta. Amanet Popa Mila, Novaka Ramova, Novaka Miloševa i Nikca od Rovina u utočište za kriminalce. Taksin Šinavatra, nekadašnji pemijer Tajlanda, osim što je u Crnu Goru doneo milijarde koje je opljačkao dok je bio premijer, poznat je i kao osoba koja je naredila javno pogubljenje više osoba za koje se sumnjalo da se bave trgovinom narkotika.

U Milovoj Crnoj Gori sve je dobordošlo i sve prihvaćeno. Nato. Gej brakovi. Nezavisno Kosovo. Jedino je nemoguć slobodan dolazak mitropolita i patrijarha.

Crnogorci su najbolji dokaz da je politika varljiva stvar. Crna Gora je u komunizmu i Milovoj demokratskoj revoluciji sve dobila i sve izgubila. Iz teškog siromaštva zakoračila je u komunističku uravnilovku osrednjosti. Trećina je par godina nakon antibirokratske revolucije iz osrednjosti uskočila u tajkunsko bogatstvo. Boreći se da postanu bogataši Crnogorci su zaboravili na tradiciju svojih dedova i očeva, koji su se ugledali na ljude i junake. Na najbolje među sobom. Bili su svesni da privilegije prate hrabre i čestite. Umesto toga kad su Crnogorci postali deo savremenog sveta najgori su postali najimućniji. Najmanje vredni dobili su priliku da zasednu na presto Petrovića, i da za cigarete i kokain prodaju Vučji do i Bojnu njivu. Mojkovačka bitka, vrhunski podvig besmrtne hrabrosti, nestao je pred gliserima, Nato apanažama i Armani odelima.

Kralj Nikola Prvi Petrović, obraćajući se 1916. godine poslanicima crnogorske skupštine, koji su predlagali potpisivanje mira s Austro-ugarskom, rekao je sledeće:

– Realna politika je da jedan mali narod, pred kojim su veliki zadaci, brižiljvo pazi na svoj glas, na svoju nacionalnu čast. Veliki narod, moćna država, može u tom pogledu pogrešiti, ali mali narod, proigra li čast, sve je izgubio. Zar mi pravedni osvetnici, da položimo oružje, da se odrečemo našeg bića?! Zar mi, najmanji u društvu naroda, tako slavni i tako ponosni, da se mirimo s tlačiteljima Srbije i dušmanima Rusije?! Đe su ni bogatstva? Nemamo bogatih polja, nemamo zemaljskih blaga, nemamo ništa što se dade očima obuhvatiti i rukama dohvatiti. Imamo čast i slavu. Lišimo li se toga, sve smo izgubili!

Pop Milo i Novak Ramov, rekli bi danas, da je zemlja u koju patrijarsi i mitropoliti dolaze s vrećom na glavi sve izgubila. Obraz. Dostojanstvo. Čast.

Dok je Nenad Čanak davao podršku cetinjskom terorizmu CANVAS-a, jedan novosadski tužilac, jedan novosadski sudija, i jedna novosadska profesorka ustavnog prava u penziji, u kafanskom ambijentu obzananili su da srpskom parlamentu, koji neposredno biraju građani Srbije, treba oduzeti pravo da odlučuje o imenovanju sudija i tužilaca. Ne zna se iz kog su pravnog i demokratskog sistema prepisali ta pravila, pošto u svim državama sveta parlament, ili izvršna vlast učestvuju u imenovanju delilaca pravde, ali se otvoreno zalažu za to da se Beogradom vlada iz Brisela.

O podlom planu da se Srbiji na mala vrata oduzme politička moć i snaga, pisao sam naširoko u julu mesecu. Dokaz da sam bio u pravu dat je na pomenutoj tribini. Rečeno je da treba stvoriti takav ustavni okvir u kom evropski zakoni neće morati da se ratifikuju u Skupštini Srbije, već će moći da se primenjuju neposredno. To direktno vodi ukidanju države. Jer samostalnost države ogleda se u tome da na svojoj teritoriji primenjuje svoje zakone, i da nijedna druga država je ne može obavezati da sprovodi njene propise. Ako im taj plan uspe, Srbiji neće biti potrebni izbori. Parlament. Vlada. Samo čimovnici koji će da sprovode zamisli Berlina, ili Haga. Ne treba sumnjati da bi se za jedan dan našlo dovoljno njih da to rade. Čak i bez plate.

 

Tanja Fajon treba da naredi da svih 25 medija iz grupacije Junajted grupe moraju dati prostor za promociju funkcionera i aktivnosti vlasti. Istovremeno, vlast treba da traži pravo da uređuje programe N1 i Nove S, po istom ključu po kom opozicija traži da uređuje Pink

 

A cela lakrdija o izbornim uslovima svela se na 30 odsto. U ime srpskih političkih organizacija koje se, žicajući pare za sebe, navodno bore za bolji život građana, pojavili su se predlozi nekih njima bliskih NVO da se učesnicima izbora, umesto 20, rasporedi 30 odsto novca iz državnog budžeta, predviđenog za izborne radnje. S tim u vezi postoji jedan problem za opoziciju. Raspoređivanje novca zavisi i od broja osvojenih glasova. A njima u poslednjih nekoliko godina ne ide s poverenjem građana.

I zato je Đilas učinio ono što sam napisao pre dva meseca. Odbio je predlog poslanika Evropskog parlamenta o uvođenju ključa za predstavljanje svih stranaka tokom kampanje, kao nedovoljno dobar. Đilas će odbiti svaku ponudu koja mu ne garanutuje vlat. Dijalog o izbornim uslovima pokrenut je kao ucena. Kao razgovor iznuda u kom opozicija traži sve, da ne bi prihvatila ništa, kako bi onda imala izgovor za slučaj da izračunaju da bi i na proleće bili potučeni do nogu na izborima.

Odbijanjem predloga opozicija se trudi da sakrije dve činjenice. Da pregovara kako bi lične povlastice kapitalizovala kao opšte vrline i borbu za građane, i da ograniči slobodu medija. Obradović izgovara ono što Đilas misli. On kaže da će predati predlog “za strožu kontrolu slobode medija”. Obradovićev logički nesporazum s mozgom nije slučajan. Đilas, Jeremić i Obradović namerno neće da prihvate činjenicu da je sloboda medija apsolutna kategorija. Što znači da mogu da objavljuju šta žele, da šire ideje koje god hoće, a da svako ko misli drugačije ima dve mogućnosti. Da podnese tužbu sudu, ili da napravi vlastite medije. Opozicija je to učinila. Formirala je kongolmerat od 25 medija. U kojima se stranke na vlasti prikazuju u krajnje negativnom kontekstu. I sad, pošto opoziciji smeta negativan tretman u medijima bliskim vladi, stranke na vlasti mogu u pregovorima da zatraže recipročne mere. Tanja Fajon treba da naredi da svih 25 medija iz grupacije Junajted grupe moraju dati prostor za promociju funkcionera i aktivnosti vlasti. Isti prostor i iste mogućnosti koje Đilas, Jeremić, Marinika Tepić i Miroslav Aleksić zahtevaju na Pinku i u Informru, Vučić, Ana Brnabić, Vulin, Miloš Vučević treba da dobiju na N1, Novoj S i Danasu. Istovremeno, vlast treba da traži pravo da uređuje programe N1 i Nove S, po istom ključu po kom opozicija traži da uređuje Pink. Karikiram? Tražim nelogično? Ne. Samo tražim isto što i opozicija.

Autor je sručnjak za komunikacije i odnose s javnošću

1 Comment
najstariji
najnoviji najviše glasova
Inline Feedbacks
View all comments
Борис
10/09/2021 09:05

свиђа ми се текст