Piše: Milorad Bojović
Obeležavanju 26. godišnjice stradanja u “Oluji”, akciji etničkog čišćenja prethodila je najava da će Nikola Tesla zvršiti na hrvatskom novčiću. Gotovo neprimetno prošla je i vest da se prognani Srbi ne vraćaju u Hrvatsku, jer im tamo i dalje pljačkaju i pale imovinu. Još neprimetnije je prošla informacija da je nezavisna, međunarodna ekspertska komisija utvrdila da u Srebrenici nije bilo genocida.
Slučajnosti ne postoje! Više od 30 godina deo političkih i intelektualnih elita nastoji da reprogramira srpsku svest negovanjem sećanja na nepostojeće krivice i podsticanjem zaborava svih stradanja, pogroma i uništenja. Njihova odglumljena borba za lažnu istinu bila je invazivno seme koje će klijati i sazrevati u uspavanim moždanim vijugama naroda koji je Kosovo zamenio za Hag; Obilića za Jala Brata; Studenicu za N1; Njegoša za Tijanu Ajfon; Marka Kraljevića za Kristijana Golubovića. U tu bombu samouništenja zaborav je ugrađen kao inicijalna kapsla, kao kafkijanski čip naše metamorfoze u zglavkare.
Srbija se sve do 2014. godine stidela činjenice da je postala splav “Meduza” za 250.000 nesrećnika, koji su proterani u Tuđmanovoj “Oluji”. Ali nisu samo zbog hrvatske vojne moći izgubili sve što su imali! Niti zbog đavolje arbitraže stranih sila. Srbi su od Titove smrti, sledeći nisku grešaka, nanizanih od dolaska na Balkan, učinili sve da unište sami sebe. Ne shvatajući da će Jugoslavija biti rastavljena po istoj frankenštajnskoj šemi po kojoj je sklapana, verovali su ljudima opasnih namera. Vuku Draškoviću. Slobodanu Miloševiću. Martiću. Hadžiću. Biljani Plavšić. Poplašenu. Đinđiću. Koštunici. Tadiću. Jeremiću. Dajući im glasove, darovali su im priliku da unište sve što se moglo sačuvati. I, nisu je propustili. Ali, umesto da sačuvaju sve su izgubili. Svesno su se odrekli svega, čak i prava na sećanje.
Pre tačno 26. godina otpočeo je koordinisani napad na najviše vrednosti čovečanstva. Mir, slobodu, kulturu, imovinu i ljudske živote. Kuće su postale lomače. Izbegličke kolone su pretvorene u legitmne mete. U dva dana izgorela je istorija, sećanje, tradicija i život celog jednog naroda. Bespoštedni lov na ljude bio je surov. I nemilosradan.
Slučajnosti ne postoje! Više od 30 godina deo političkih intelektualnih elita nastoji da reprogramira srpsku svest negovanjem sećanja na nepostojeće krivice i podsticanjem zaborava svih stradanja, pogroma i uništenja
Lovci na ljudske glave došli su na tenkovima, praćeni avijacijom koja je sejala strah. I smrt. Pucali su u kolone čestitih, nedužnih građana. Krvožedni dželati pucali su na njih samo zato što su bili ljudi. Što su bili Srbi. I, mada su ih mučki i krvožedno proganjali duž Petrovačke i drugim cestama, nisu uspeli da im oduzmu dostojanstvo. Niti čast. Izbeglice iz besmisla mržnje hrabro su prezrele svoje mučitelje. Uzdignute glave su se žrtvovali za bolju i pravedniju budućnost. Za Balkan bez mržnje. Za Balkan bez ratova! I 26 godina čekaju izvinjenje, koje niko ne izgovara.
Dužnost svakog razumnog čoveka jeste da brani moralne i istorijske vrednosti svih ljudi. Obeležavanje Oluje, nije samo dan tužnog podsećanja na stradanje srpskog naroda. Nije ni vapaj koji poručuje da su čestito srce i snaga činjenica jači od sile. Snažniji od zla. Obeležavanje Oluje predstavlja zaveštanje za budućnost. Opomenu i putokaz. Zaborav stvara priliku da zaboravljena mržnja prošlosti postane demon budućnosti.
Haim Hercog, čuveni izraelski borac, diplomata i državnik, rekao je 1975. godine u Ujedinjenim nacijama:
– Vidim tlačitelje jevrejskog naroda u raznim epohama, i oni pred mojm očima prlaze u jednoj opasnoj povroci i nestaju u zaboravu. Stojim ovde pred vama kao perdstavnik jakog, naprednog naroda, koji je preživeo sve te tlačitelje.
I Srbija i srpski narod mogu i trebaju uzdignute glave da pogledaju u oči svojim tlačiteljima. Da pogledaju u oči celom svetu. Može li Hrvatska da uradi isto?
Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću
