Piše: Milorad Bojović
Oksimoron iz naslova, nije stilska figura. On je dijagnoza. Anamneza je izvedena iz čvrstih dokaza, a terapija koju propisujem, kao kod svih hroničnih simptoma nije laka, niti bezbolna.
Pedesetak novosadskih porodica, izraslih iz komunističkog šinjela, decenijama veruje da predstavlja srpsku avangardu. Međutim, poslednja avangardna akcija u “Srpskoj Atini” desila se pre 102 godine, kada je Miloš Crnjanski u jednoj od soba hotela Vojvodina, po povratku s fronta napisao “Liriku Itake”. Mada o nastanku knjige postoje brojne kontroverze, koje je i sam Crnjanski podgrevao u svojim pisimima i tekstovima, nesmnjivo je da je on u vreme nastajanja knjige koja će preokrenuti tok srpske književnosti i iz romantičarskog anahronizma je ubaciti u tokove moderne evropske književnosti duže vreme boravio u novosadskom hotelu. Tadašnja intelektualna i kulturna javnost, koja je s čitaocima 20 veka komunicirala jezikom 18. stoleća, knjigu Crnjanskog je doživela kao svetogrđe.
Novosadski pisci i intelektualci leve i građanske provinijencije i danas, kao te 1919, komuniciraju s čitaocima prošlosti. Sve što rade usmereno je publici 20. veka. Publici koja odumire izgubljena. Nesnađena. Čitaocima koji još uvek nisu otkrili magazinsku štampu, a kamoli fantazmagoriju Interneta, društvenih mreža, kompjutera i pametnih telefona.
Pedesetak novosadskih porodica, izraslih iz komunističkog šinjela, decenijama veruje da predstavlja srpsku avangardu. Međutim, poslednja avangardna akcija u “Srpskoj Atini” desila se pre 102 godine, kada je Miloš Crnjanski u jednoj od soba hotela Vojvodina, po povratku s fronta napisao “Liriku Itake”
Sve kulturne manifestacije su odrođene od publike koja već 21 godinu živi u virtuelnom svetu, u kom se nikada ne može sresti sa ljudima koji veruju da predstavljaju umetničku i intelektualnu avangardu. A zapravo je reč o žrtvama anahronizma koje ne uspevaju da shvate da su, kao u holivudskom filmu “izgubljeni u prevodu”. Njihove reči, dela i namere ne razume niko. I tako nastaje raskorak, provalija između armije onih koji Instagram doživljavaju kao minimum estetskog izraza, a jezik Gugla i društvenih mreža kao maksimum poetskog izraza, o osoba koje svet posmatraju i razumeju sa zarđalih topki Oliveti pisaće mašine.
Novosadska intelekutalna elita reći će da je publika Gugla nepismena, amorfna masa, koja podleže nepismenim diktatima robotizovane današnjice. I živeće u uverenju da je njihova misija da u praznu glavu savremenih neznalica uliju svoje viđenje sveta.
Međutim, bitka je unapred izgubljena. Bizmark je rekao nisu važni pregovori nego potencijali. Savremeni čovek komunicira sa svetom kroz savremene alate komunikacije. Od ljudi odraslih uz računare i pametne telefone ne može se očekivati da će da se oduševljavaju papirusom.
Isti je slučaj u političkoj sferi. Nekolicina gradskih političara, opterećenih bremenom korpucije progres Novog Sada vidi u njegovom povratku u 1923. godinu kada se pola varoši protivilo ideji nekolicine vizionara da od Novog Sada naprave međunarodni izložbeni centar. Plan o osnivanju međunarodnog sajma doživljen je kao beslovesna ujdurma koja će upropastiti mir i spokoj varoši.
Kako su stvari izgledale pre 98 godina? Novi Sad je bio industrijski nerazvijena palanka, mada je punih sto godina pre toga bio intelektualni, kulturni i prosvetni centar. U celom gadu bilo je svega 55 manjih industrijskih pogona i 12 zanatskih radnji. A po popisu iz 1921. godine, grad je imao svega 39.000 stanovnika.
Mada je kraj Drugog svetskog rata doveo do ubrzane industrijalizacije i urbanizacije Novi Sad je ostao zakopčan u toj 1923. godini. U vremenu kad je težnja za implementaciji savremenih dostignuća sveta doživljavana kao rodoskvrnuće.
Novi Sad se za 100 godina uvećao hiljadu puta. Grad danas ima više od 400.000 stanovnika. Međutim, navike su ostale nepromenjene. Nove ideje imaju isti tretman kao 1923. Nepoželjne su!
Izgledaće kao paradoks, ali, najveći zagovornici povratka Novog Sada 100 godina unazad su ličnosti, stranke i pokreti skriveni iza savremenih ideja poput konceptualizma i građanskog društva. Apsurdno je, ali njihov navodno liberalni duh pati za tradicionalnim Novim Sadom. Kućama od naboja i ćerpiča i krovovima od slame! Dok s druge strane 90 odsto Novosađana navija za to da Novi Sad što pre postane deo savremenog sveta.
Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću
