Slučaj FK Vojvodina, jesu li fudbaleri moderni janjičari?

Kako se, uprkos činjenici da uprava ima vozni park, satove i cipele, koji vrede koliko stadion “Karađorđe”, FK Vojvodina našla u situaciji u kojoj, zbog lošeg rukovodstva egzistencija izgleda kao prunuda? Kao prisila? Pod hitno se mora ukinuti sistem u kom je klub sveden na u reklamni bilbord, igrači na plaćeni oglas, a transfer postao jedini motiv bavljenja fudbalom

Piše: Milorad Bojović

Profesionalni sport, teško mi je da priznam, postao je opasniji po javni budžet od kulturne industrije. Sistem za isisavanje budžetskih para, i njihovo prebacivanje na privatne račune razvijen je do nesagledivih razmera. Skriven iza plemenitih ciljeva – fer-pleja, poštenja, hrabrosti, zdravog života, uspeha, profesionalni sport već dugi niz godina se ponaša po principu besmislenih festivala, koji iako nepotrebi, izliši i suvišni, grabe većinu novca predviđenog za kulturu – dakle, uzima sve, a ne daje ništa.
Fudbalaski klub Vojvodina, najočigledniji je primer kako se može upropastiti plemenita misija predaka – stvaranje sportskog kolektiva koji će postati centar okupljanja, tačka ujedinjenja svih Novosađana, i pretvoriti u svoju suprotnost – alat za bogaćenje nekolicine odabranih. U nedostaku ideje i stvarnih uspeha, prodaja igrača postala je jedini smisao postojanja kluba. Sportski duh, ujedinjenost građana, sportski rezultati, stvaranje poslovnog ambijenta koji generiše profit prateće privrede, sve je to zanemareno, ugašeno, podređeno golom profitu preko trgovine ljudima.
Preludijum za današnji tekst, pre više od mesec dana napisao je trener FK Vojvodina Nenad Lalatović, plasiranjem informacije da je klub u finansijskom problemu. Obelodanjivanje podatka da klub nema para da isplati plate igračima, usledilo je nekoliko dana nakon osvajanja Kupa Srbije i tempirano je tako da šokira Novosađane, da ih omekša, odobrovolji za ulitimatum koji će uslediti naknadno. Ucena je stigla pre sedam dana. Lalatović je ispostavio zahtev gradonačelniku Milošu Vučeviću da pomogne FK Vojvodina, i omogući igračima da dođu do teško zarađenih plata.
Trener Lalatović nije objasnio zašto bi umesto uprave, koju čine “vrlo uspešni pojedinici” grad Novi Sad trebalo da pokriva finansijske gubitke profesionalnog sportskog kluba. Obraćanje gradu je pogovoto besmisleno kad se ima na umu da direktori i drugi rukovodioci kluba imaju vozni park, odeću, obuću i satove, koji vrede koliko i stadion Vojvodine, sa kompletnim timom.
Takođe, trener revolucionar nije objasnio javnosti ni zašto bi grad Novi Sad, kom je po zakonu o budžetu strogo zabranjeno da finansira profesionalni sport, oteo pare od novodadske dece i poklonio ih Bajatoviću&co? Niti je objasnio da li je i njegova plata na čekanju, ili je ipak, kao jednakiji od drugih izuzet iz embarga na lična primanja, koji je uveden igračima.
To što Lalatović upravu kluba amnestira od nesposobnosti, i propušta da im postavi pitanje “gde su naši novci?”, nije njegov najveći propust. Slučajno, ili namerno, on bes navijačkih grupa, a to nije baš najdemokratskije orijentisan svet, niti društvo koje prvo analizira činjenice, a posle pada u rušilački nagon, preusmerava na drugu adresu. On Vučevića čini predmetom mržnje. On u glavama huligana seje opasno seme da u gradonačelniku Novog Sada treba da vide osobu koja kvari fudbalski biznis njih i njihovih mentora.
Trafiking, posmatran kao delatnost u kojoj čoveka, mimo njegove volje prodaju i preprodaju kao stvar, određujući njegovu cenu, i način isplate, je u Vojvodini aktivnost novijeg datuma. Budući da je Austro-ugarska carevina bila uređena država, ovde nije kao u Turskoj bilo obreda odvođenja janjičara, niti hajduka. Apsurdno, do toga su doveli dolazak demokratije i porast ljudskih prava. Po uzoru na fudbalske kolektive u svetu: Barselonu, Real, Mančester, u glavama pojedinih Novosađana rodila se ideja da hajdučija i prodaja ljudi mogu postati veliki izvor prihoda. I tako su svi bivši fudbaleri preko noći postali agenti za prodaju igrača, a svi političari, bez privatno zarađenog centa, menadžeri klubova. Prelazak fudbala iz amaterskog u profesionalni doveo je do retrogradne supstitucije. Igrači su postali belo roblje. Legalna krimi moneta.
Stvaranje sistema odvijalo se mimo očiju javnosti. U skladu s pravilima industrije zabave, čiji je sport najvažniji segment, uvođenjem huligana na trbine stvoren je privid postojanja navijača. Osobe na ivici zakona, stvorile su sistem u kom su tuče, sukobi, pucnjave, ranjavanja – rečju nasilje postali glavni sporedni element svake utakmice. Iz straha od nasilnika, Novosađani su napustili trbine “Karađorđa” i ustupili ih protuvama koje sa sportom nemaju nikakve veze, koje obezbeđuju alibi upravi kluba za kupoprodaju igrača. Utakmice su od pozornice sporta, prerasle u podijum za promociju robe, a stadioni iz kuće fer-pleja u ljudski supermarket.
Proveravao sam, takav pristup je u direktnoj suprotnosti s voljom osnivača FK Vojvodina. Njihova ideja nije bila da profit stiču tako što će novosadsku decu za male, ili velike pare, svejedno, prodavati po belom svetu. Njihova vizija bila je da stvore uspešnu kuću, zasnovanu na poštenju, dobrom duhu, viteštvu i etici.
FK Vojvodina danas nije ni uspešan biznis, niti uzoran kolektiv! Od trenera smo saznali da, mada klub vode gorostasi biznisa, nemaju ni za plate, a broj nameštenih penala, poništenih golova, sumnjivih sudijskih odluka, u srpskom fudbalu odavno predstavlja konstantu FK Vojvodina, nakaradnu monadu, koja se uzima kao jedini element uspeha.
E sad, ne možemo zanemariti činjenicu da je grad Novi Sad, od 2012. godine, od kada je Vučević na njegovom čelu, na razne načine pomogao FK Vojvodina s više od deset miliona evra. Takođe FK Vojvodina i Novi Sad će po okončanju pandemije virusa korona dobiti velelepni fudbalski stadion.
I, je li to upravi, koju vodi Bajatović pomoglo da Vojvodinu pretvori u finansijski uspešan kolektiv? Nije! Je li to igračima pomoglo da za svoj znoj plaćaju manje provizije menadžerima i upravi? Nije! Je li to pogodovalo novosadskim ugostiteljima, industriji suvenira, i drugim pratećim preduzetničkim delatnostima, koje u celom svetu žive od fudbala? Nije!
I neće FK Vojvodinu spasti ni Lalatovićev poziv Vučiću. Prvo, on se Vučića nije setio samoinicijativno, pre će biti da postupa po instrukcijama SPS-ovih trgovaca dušama, s namerom da sakrije činjenicu da su upravo oni finansijski upropastili klub. Drugo, stvarni cilj odglumljenog sukoba unutar FK Vojvodina je nešto sasvim drugo. Borba za novac i moć. Interes uprave je predstraža i pozadina Lalatovićevog nastupa.
Slabo upućeni, reći će da je Vojvodina u poslednjih nekoliko godina nizala uspehe. To je zabluda. Rezultati, poput osvajanja Kupa Srbije, bili su samo instrument, dodatna vrednost za što bolju prodaju igrača.
U celom tom igrokazu ima nečeg fatalističkog. No, sudbina se nije poigrala s igračima, nego s Novosađanima i poreskim obveznicima.
Tako se FK Vojvodina našla u situaciji u kojoj, zbog lošeg rukovodstva egzistencija izgleda kao prunuda. Kao prisila. Da bi se izašlo iz sistema u kom su klubovi pretvoreni u reklamni bilbord, a igrači u plaćeni oglas, i da bi transfer prestao biti jedini motiv bavljenja fudbalom predlažem da se sprovede nekoliko korisnih, spasonosnih aktivnosti.
Prvo, uprava treba da pretvori Novosađane u prijatelje kluba, koji će godinu dana unapred kupovati ulaznice, vrednovane po platnim razredima. Drugo, u upravu kluba, po uzoru na uspešne svetske klubove, stavljati samo osobe spremne da doniraju između 10 i 100 hiljada evra. Treće, za predsednika i direktora kluba birati osobe koje profit od prodaje igrača ne vide kao jedini razlog postojanja, već da dobit stvaraju kroz mnogobroju publiku, prodaju dresova, suvenira i reklamnog prostora. Četvrto, ukinuti provizije od reklama i transfera i usmeriti ga u razvoj povratka kredibiliteta među Novosađanima.
I, peto, pošto tribine nisu popravni dom, ukinite pravilo da huligani odlučuju o vođenju klupske politike.
Tada će FK Vojvodina i novosadska deca koja vole fudbal imati više izgleda. Urazumite se. Uzvišena nevolja traži izvanrednost.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću

Fudbalaski klub Vojvodina, najočigledniji je primer kako se može upropastiti plemenita misija predaka – stvaranje sportskog kolektiva koji će postati centar okupljanja, tačka ujedinjenja svih Novosađana, i pretvoriti u svoju suprotnost – alat za bogaćenje nekolicine odabranih