Sofizam kao veština dvoličnosti

Piše: Milorad Bojović

Sofisti su, smatra Platon, previše govorili o stvarima o kojima su premalo znali. Kada bi Platon čuo i analizirao, argumente i retoriku političara i intelektualaca koji su se samoubedili da predstavljaju elitu Srbije, o sofistima bi imao potpuno drugačije mišljenje.

Sofisti nisu krali. Nisu lagali. Nisu otimali. Nisu uzimali ništa što nije njihovo. Osam od deset političara koji s božanske visine motre na Srbe, kao na krdo praznoglave marve, i nadaju se vlasti bez izbora, radili su sve od nabrojanog. Krali su. Otimali. I onda lagali da nisu. Dupla prevara predstavlja patologiju.

Dopuštali su sebi da preziru birače od kojih očekuju glasove. Gnušali su se čak i sopstvenog članstva. Ismevali su ih. Izbegavali su da silaze među narod. Kontakta s običnim ljudima plašili su se više nego dodira gubavaca. Ponzili su i unizili svaku nasleđenu vrednost da bi sebe predstavili kao moderne idole vrednije od svega drugog. Neopravdani narcizam gori je od patologije!

Danas se đaci i roditelju čude kako 90 odsto tržišta knjiga u Srbiji drže strane izdavačke kuće? Kako nam istoriju pišu stranci? Zaašto su iz udžbenika tiho, ali bespoštedno uklanjani velikani srpske književnosti? Ko je dao mig da se iz galerija suspenduju neprocenjiva i nenadmašna dela srpskog slikarstva i sklone u podrumske depoe i najudaljenije, najzabačenije kutke na tavanskim prostorima prestižnih galerija, a glavni izložbeni prostori namene postmodernističkim žvrljotinama, nastalim po ugledu na američke postvorholovske besmislice?

Odgovor je jednostavan. Političari i njihovi satrapi iz uvređene intelektualne elite, koji su Momčila Nastasijevića, Milutina Bojića, Veselina Čajkanovića, Simu Trojanovića, Stevana Raičkovića, Milorada Pavića, Marka Miljanova, zamenili za HBO, SBB, Velikog brata i Survajver.

Pogrešnim tumačenjem stvarnosti, lideri kombi stranaka i intelektuacli ljubitelji sinekura, izjednačili su sofiste i Makijavelija. Svoj cilj – lično bogaćenje, nepriznavanje grešaka, nipodaštavanje mišljenja većine sa uzvišenom vrlinom

Plagiranje tuđih pogrešnih obrazaca direktno vodi do izvitoperenja etike. Tako nastaje logika u kojoj je sve dopušteno. Tada sofizam, kao veština dvoličnosti prerasta u pragmatizam, kao umeće sebičnosti. U pogrešno uverenje da se bez griže savesti protivniku mogu pripisati sopstvene nepriznate greške.

Pogrešnim tumačenjem stvarnosti, lideri kombi stranaka i intelektuacli ljubitelji sinekura, izjednačili su sofiste i Makijavelija. Svoj cilj – lično bogaćenje, nepriznavanje grešaka, nipodaštavanje mišljenja većine sa uzvišenom vrlinom. U tim okvirima je sasvim prihvatljivo da se ceo narod proglasi glupacima, samo zato što na izborima ne želi da glasa za razbojnike koji su im kidnapovali između 12 i 16 godina života. I onda kad neutaživa želja za vlašću postane nedostižna žudnja, frustracija s lica skida masku pritojnosti i ogoljava prostačku suštinu falsifikovane gospode. Tada iz njih progovori prava priroda. I pretnje i nasilje postaju logičan obrazac ponašanja. Međutim, njihova najkobnija greška ne počiva u mimikriji. Niti razotkrivanju. Već u nedostatku hrabrosti da priznaju i osude sopstvene zablude i greške, zbog kog građane nastavljaju da proglašavaju bićima nižeg reda, koja ne dobaciju do visina lopovske izvrsnosti. O toj izvarednosti sve je rečeno na više izbora. Sniženi cenzus dostigao je nedostižnu visinu Himalaja.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću