Svaka vest o novosadskom vazduhu je apsolutno netačna

Britanci i Amerikanci, očevi i jedini majstori odnosa s javnošću na svetu, uspostavili su pravilo – ako želiš da marketinška kampanja uspe podesi je da izleda kao da je namenjena zaštiti ljudi

Piše: Milorad Bojović

Svaka vest o novosadskom vazduhu je apsolutno netačna. Daleko od toga da je Novi Sad hiperbarična komora, ali je još dalje od istine tvrdnja da je u pitanju Plutonova kapija. Ovo drugo je običan spin. Kampanja crne propagande. Inženjering reprogramiranja svesti. Kako znam? Jednostavno – sve kampanje uticaja na javnost imaju ista, mnogo puta ponovljena i potvrđena pravila.

Britanci i Amerikanci, očevi i jedini majstori odnosa s javnošću na svetu, uspostavili su pravilo – ako želiš da marketinška kampanja uspe podesi je da izleda kao da je namenjena zaštiti ljudi. Ovo pravilo definitivno vlada svetom od 1907. godine, kada je Ajvi Li, registrovao prvu agenciju za odnose s javnošću. Li je u odnosima s javnošću primenjivao znanja o ponašanju ljudi koja je stekao kao novinar. I pravila koja je definisao Gistav le Bon u čuvenoj knjizi “Psihologija gomile”. Lijevi nastavljači, Volter Lipman, Edvard Bernajs, Dejvid Ogilvi, Doris Flajšman, Tim Bel, Karl Rouv, Žak Segela, Rendon grupa, uspešno su se bavili reprogramiranjem ljudske svesti. Bernajs je radeći za udruženje uzgajivača svinja, celo čovečanstvo ubedio da su jaja sa slaninom najzdraviji doručak na svetu. Pomažući “Kamelu” da ostvari veći profit, organizovao je marš žena s upaljenim cigaretama, i tako ubedio lepši pol da je konzumacija duvana mera njihove slobode. Ogilvi je ubedio muškarce da, ako žele da budu gospoda, treba da kupuju samo skupe, i uvek iste stvari. Tim Bel je pomogao konzervativcima da bez prekida vladaju 18 godina. Rendon grupa je svrgla Sadama Huseina, Muamera el Gadafija, Čaušeskua, Miloševića, i pomogla je da se zapadna javnost ubedi u neophodnost bombardovanja Srbije 1999. godine.

Sve to su činjenice koje se lako mogu proveriti čitanjem knjiga i arhivske građe. Iza svake činjenice stoji cilj, a svaki cilj je definisan strategijom. Sve strategije uticaja na javnost zasnivaju se na predrasudi da zemlje u razvoju ne brinu o prirodi i nagonu samoodržanja.

Kampanja o zagađenju vazduha u Novom Sadu počiva na oba. Na predrasudi da su Novosađani ekološki osvešćeniji i podložniji manipulaciji od žitelja drugih gradova. To ne znači da će na tvrdnje o zagađenosti vazduha nasesti zbog svesti o značaju očuvanja životne sredine, već iz straha za svoje zdravlje. Naravno, reč je o najobičnijem pokušaju manipulacije svešću. Radovi De Žardena, Milera, Segofa, Anete Bajer, Nodingsa i drugih, koji su se bavili ekologijm, ukazuju da su razvijene zemlje najveći zagađivači životne sredine. U više radova navedeni su precizni naučni pokazatelji da Sjedinjene Američke Države ubedljivo vode po emisiji CO2 i izazivanju efekata staklene bašte.

– Najbogatijih 25 odsto stanovništva troši 58 odsto ukupne svetske energije, i odgovorno je za 86 odsto ukupnih potrošačko-gotovinskih izdataka – navodi Džulijet Šor.

SAD ubedljivo vode i po kampanjama koje na zaobilazan način ljude širom sveta podstiču da troše novac. Kampanja vožnje pod svetlima tokom dana, nije doprinela poboljšanju bezbednosti u saobraćaju i smanjenju broja poginulih, ali je značajno uticala na povećanje potršnje goriva, sijalica za svetla, svećica i drugih pratećih autodelova.

Nijedna kampanja. koja tvrdi da je vazduh u Novom Sadu zagađen, ne navodi pouzdane paramtere. Niti empirijske. Niti epistemološke. Niti analitičke.

U Novom Sadu odavno ne postoji teška industrija! Sve fabrike su zatvorene u petooktobarskoj revoluciji. Pobeda je postala skladište šećera jednog tajkuna. Novkabel je upropastio drugi tajkun. Jugoalat, Jugodent, Elektroporeclan, Niva, HINS, Neobus, sve je to ugašeno u vatri ekonomskog uništenja Novog Sada, vođenog pod sloganom demokratizacije društva.

Dakle, glavni zagađivači ne postoje. Autobusi Gradskog saobraćajnog preduzeća, već dugi niz godina ne spadaju među zagađivače. Jedan broj autobusa je na električini, a svi ostali su na gasni pogon.

U Novom Sadu ima mnogo automobila. Mnogi imaju euro 3 motor, ali to nije više od 1/2 ukupnog broja atomobila. Novi Sad je visokogasifikovan grad. TE-TO radi na gas. Sve gradske toplane rade na gas, a u prigradskim naseljima sve kuće imaju gasni priključak. Postoji možda nekoliko stotina kuća koje se greju na ugalj i drva.

Novi Sad ima blizu 100 hiljada stabala drveća i preko 20 hektara parkovskih površina, ne računajući Šodroš, Petrovaradinsku i Kameničku adu. Zbog bujne i zdrave prirode Novi Sad je stanište brojnih retkih biljnih i životinjskih vrsta.

Pa šta onda zagađuje novosadski vazduh? Ništa. Cilj kampanje nije dobrobit Novosađana, Beograđana, ili bilo kog stanovnika Srbije. Srbi treba da se odreknu ruskog gasa, ruske nafte, srpskog uglja, srpske struje, polovnih automobila i uzmu kredite od banaka iz Evropske unije da “unaprede” ekološke performanse svojih kuća i stanova, tako što će kupovati njihovu PVC stolariju.  Priča o vazduhu je priča o svemu drugom. O ratu u Ukrajini. O Kosovu. O članstvu Srbije u EU. Kad budemo energetski i ekonomski potpuno zavisni od Zapada, kad umesto arapskih, ruskih, ili kineskih ugradimo zapadno-evropske, ili američke prečistače otpadnih voda; kada deponije, kao izvor prihoda predamo u ruke njihovim fondovima i bankama, kada novosadske toplane počnu da koriste američki, nemački ili holandski gas; da lože nemački ili francuski ugalj, a građani kod njihovih banaka podignu kredite da kupe vrlo skupe zapadnoevropske automobile s euro 6 ili euro 7 standardom, vazduh će biti čist, kao u hiperbaričnoj komori.

Autor je stučnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik