Urbanizam i renesansa na novosadski način

Vakcinacija protiv korona virusa nije zatekla Novi Sad na spavanju. Grad je živeo uprkos opasnosti.
Ipak, nesporno je – vakcinacija protiv podmukle i neobično smrtonosne bolesti, jeste važna injekcija
za dalji živog grada. Imunitet će nas osloboditi stega i straha, i omogućiti realizaciju važnih
projekata i događaja, čije održavanje je bilo pomereno ili zamrznuto.

U senci vakcinacije protiv korone ostalo je nekoliko zanimljivih slučajeva, koji su, izuzetno važni
za zdravlje, ali i za život Novosađana. Ti projekti zaslužuju pažnju i podrobnu analizu.
Posle 16 godina doći će do konačne realizacije strateškog sporazuma grada i Ministarstva odbrane o razmeni nepokretnosti, čime Novi Sad dobija mogućnost da preraste u metropolu. Grad će od  vojske dobiti oko 20 objekata. Dom vojske, zgrada komande, kasarna Arčibald Rajs, kasarne na  Mišeluku, Petrovaradinu, Detelinari, Jugovićevu, samo su deo tog, za grad, vrlo korisnog dogovora.
Vojska će dobiti parcelu na Majurskoj adi (lokalitet uz Dunav, nizvodno od Termoelektrane-toplane), gde će izgraditi kasarnu za smeštaj svih svojih kapaciteta. Pored činjenice da će iseljavanje
vojske iz grada omogućiti upis Petrovaradinske tvrđave na listu zaštićene svetske baštine, grad će
dobiti mogućnost da značajno unapredi planiranje i razvoj, koji će fokus staviti na kvalitet
stanovanja i organizaciju društvenog života. Igrališta, vrtići, zelene površine samo su deo sadržaja  od izuzetne važnosti za Novi Sad budućnosti.

Takođe, urbanizacija grada zahteva i bolju zdravstvenu uslugu. I zato je dobro videti kako napreduje rekonstrukcija glavne zgrade gradskog Doma zdravlja na Limanu 4. Činjenica je da će Dom
zdravlja napokon postati mesto gde se čovek neće osećati kao pacijent, već će biti građanin. Objekat
od blizu 10.000 kvadrata celih 45 godina bio je skrajnut na marginu.

Dobra vest je i to što će napokon početi gradnja Kamenice 3, rekonstrukcija postojećih i izgradnja
novih objekata Kliničkog centra Vojvodine.
Prioritete ne određuje subjektivni doživljaj urednika ili kolumniste, već snaga benefita koje će od
projekata imati građani!

Dobrobit svakog pojedinačnog čoveka predstavlja ključni element svih dobrih i korisnih poduhvata.
Nasuprot tome su rešenja koja nisu fokusirana na zajednicu, već na nekolicinu pojedinaca, ili
političku organizaciju, koja o rešenjima odlučuje. Stavljanje čovekove dobrobiti u centar svojih
aktivnosti, predstavlja skup aktivnosti, čiji cilj nije kratkoročan, već sveobuhvatan i strateški.
Novi Sad, odnosno njegovi vlastodršci nisi oduvek razmišljali strateški. Već stihijski. Kratkoročno.
Račundžijski. Urbanizam je doživljavan ne kao alat za planiranje razvoja grada, već kao mehanizam
za obezbeđivanje ličnog progresa nekolicine investitora i političara.

Grbavica i Podbara su glavni svedoci tog poduhvata. Vojislav Gajić sazidao je svoju imperiju na naknadnoj promeni urbanističkih planova u vreme kad su Demokratska stranka i njen funkcioner  Borislav Novaković, upravljali gradom. Plan ulice Miše Dimitrijevića, pamte to novinari, i političari s dužim stažom, menjao se kao godišnja doba. Svaki sprat, i svako potkrovlje, legalizovani su post festum. Umesto rešenja o rušenju nezakonitih kvadrata Skupština grada ih je ozakonjavala kroz promenu planova detaljne regulacije.

Urbanistički plan nije bio ništa više od izvora informacija za preduzimljive biznismene, i
građevinske avanturiste. Novi Sad je, zahvaljujući tome, u periodu od 1996. do 2004, a potom i od
2008. god 2012. godine, postao urbanistička rupa ovog dela Evrope. Svaki peti sagrađeni stan bio je
prodat najmanje dva puta, a broj investitora koji su nestali, uhapšeni ili su izvršili samoubistvo je
prerastao u crnohumornu legendu.

“Novi Sad je, u periodu od 1996. do 2004, a potom i od 2008. god 2012. godine, postao urbanistička
rupa ovog dela Evrope. Svaki peti sagrađeni stan bio je prodat najmanje dva puta, a broj investitora
koji su nestali, uhapšeni ili su izvršili samoubistvo prerastao je u crnohumornu legendu”

Političke snage koje danas osporavaju svaki urbanistički plan, i svaki građevinski projekat, direktno su odgovorne za barok i renesansu građevinskog kriminala. Katastar je bio neuređen. Nisu postojale baze podataka. Predsednici sudova, sudije, advokati, investitori i političari su prestavljali hobotnicu koja je direktno odgovorna za pljačku 7.000 Novosađana, koji su dali novac, a nikad nisu došli do svog stana. Neposredno su učestvovali u pretvaranju Grbavice u betonsku enklavu, bez ijednog drveta i igrališta.

Danas je dupla prodaja stanova nemoguća. Uređen je katastar. Uvezane su baze podataka između
sudova, katastra i javnih beležnika. Takav, uređen sistem proterao je avanturiste i prevarante.
Ukoliko su tačni podaci kojima bartatju nekoliko udruženja prevarenih kupaca, da u Novom Sadu,
nikada neće biti završeno 7.000 stanova, čija je gradnja započeta u periodu od 2000. do 2008, reč je o 28.000 prevarenih građana. Umesto da ostvari prihod po osnovu poreza na imovinu, naplate vode,
grejanja, odnošenja smeća, grad je dobio više desetina građevinskih parcela čije će sudsko rešavanje potrajati godinama. A, imajući u vidu složenost i obim obligacionih odnosa, možda i decenijama.

“Vojislav Gajić sazidao je svoju imperiju na naknadnoj promeni urbanističkih planova u vreme kad su Demokratska stranka i njen funkcioner Borislav Novaković, upravljali gradom. Plan za ulicu
Miše Dimitrijevića, pamte to novinari, i političari s dužim stažom, menjao se kao godišnja doba”

Dakle, biće blokirani razvoj pojedinih ulica, a ponegde i celih kvartova. I što je najvažnije, 7.000
porodica ostalo je bez novca i krova nad glavom.
Suspendovanje pravila i nekontrolisano trošenje narodnih para, bio je glavni sistem funkcionisanja
novosadske i vojvođanske političke nomenklature, koja se javlja kao kritičar trenutnih urbanističkih
i zdravstvenih prilika u gradu. Pre 12 godina Republički zavod za zdravstveno osiguranje objavio je dokumentaciju kojom su
dokazivali da je ondašnja pokrajinska vlast 2008. i 2009. godine godine potrošila više od milijardu
dinara na kupovinu nepotrebne medicinske opreme. I to bez tendera. Najčešće iz delova. Zdravstene ustanove su primoravane da izvrše “hitnu” nabavku opreme, koja nikada nije upotrebeljena. Razlozi su prozaični. Niko nije umeo da rukuje njome, ili Ministrastvo zdravlja nije odobrilo njeno korišćenje. To je samo još jedan crni biser u dugačkoj perli zaboravljenih nepočinstava. I zato je negovanje kulture sećanja izuzetno važno. Ne samo za sadašnjost, već pre kao važna opomena i obavezujući zalog budućnosti.

Krivica se određuje na osnovu čina, volje i namere, i postoji čak i kada pravna odgovornost
izostane. Naročito u političkom kontekstu.