Piše: Milorad Bojović

Novosadski hipsteri i kul tipovi u svemu što je loše prate svetske trendove. Novosađani, koji veruju da Novom Sadu ne treba novi most, ništa ne čitaju. A i to što čitaju slabo razumeju, rekao bi Štulić.

Od 400.000 stanovnika samo njih oko 26.000 ima člansku kartu Gradske biblioteke. Većina su penzioneri i đaci. Pametni mobilni telefon imaju svi Novosađani odreda. Oko 100.000 stanovnika Novog Sada čak i dva.

Šta na tim telefonima čitaju, i da li uopšte čitaju niko nije do kraja istražio. NS uživo jeste. Delimično. Kroz dve odvojene ankete, sprovedene na ulicama Novog Sada, ispostavilo se da novosadska mladež o književnosti ne zna ništa.

Jedna anketa urađena je u jeku polaganja prijemnog ispita na Filozofskom fakultetu. Po prirodi stvari za očekivati je da osobe koje preferiraju književnost, istoriju, sociologiju ili filozofiju čitaju više i radije od drugih, običnih građana. Ispostavilo se da ta pretpostavka nije tačna. Nijedno od dvadesetoro anketiranih studenata i studentkinja, nije znalo ko je napisao “Novi Jerusalim” niti “Sentimentalnu povest Britanskog carstva”.

Niko nije ni pokušao da odgovori. Bilo je očigledno da su Borislav Pekić i njegovo delo “špansko selo” budućim profesorima književnosti. Budućoj srpskoj i novosadskoj eliti. Rezulatat ankete je još porazniji ako se zna da je Pekić bio jedan od rodonačelnika liberalne, građanske demokratije u Srbiji.

Još jedan velikan sprske književnosti nevidljiv je za novosadske elitiste. Aleksandar Tišma, književnika kog su obožavali Francuzi, Nemci, Austrijanci, za novu gradsku elitu je nebitna, zaboravljena osoba. Koji blam! Ali, “Knjiga o Blamu” nije priča o čitalačkoj nedoraslosti savremenih Novosađana.

Ali da hipstere upitate ko su Farid Zakarija, Boris Dežulović, Marko Vidojković, Ćuta, Guta, Majić, Ševalije, znali bi. Do detalja bi umeli da prepričaju biografije svih osnivača Gugla, Fejsbuka, Instagrama, Tesle.

Đake i studente ne prosvećuje škola. Njihovi hramovi nisu biblioteke i čitaonice već tv kanali američke mreže HBO. Većina bi mislila da je “Rat ljudi i daždevnjaka” knjiga nekog aktiviste za prava životinja

Urađen je i jedan drugi ekspriment. Udruženje građana “Dunavska sonata” organizovalo je koncerte klasične muzike na novosadskim pijacama. Ljudi, koje je politika krajem devedesetih i prvih 12 godina 21 veka bila skrajnula na marginu i obeležila kao autsajdere, bili su oduševljeni kompozicijama Mocarta, Lista, Pijacole, Satija.

Obični ljudi su dokaz da je elitizam predrasuda. To je dokaz da ničega nema u američkoj kulturi, koja opseda duhove novosadske mladeži, što već nije bilo u evropskoj umetnosti. Mihail Bulgakov i Jaroslav Hašek, postali su andergraund likovi o kojima se razgovara samo u zadimljenim kafanama na periferiji.

Kul Novosađani radije će čitati Helera i Kvaku 22. Kada bi se sprovela anketa Karel Čapek bio bio proglašen za savremenog borca za ekologiju. Ali bi svako znao da odgovori ko je Daglas Adams. Đake i studente ne prosvećuje škola. Njihovi hramovi nisu biblioteke i čitaonice već TV kanali američke mreže HBO. Fascinirani Planetom majmuna, Igrama gladi, Igrama prestola, neinformisani o Čapekovom “Ratu ljudi i daždevnjaka”, “Kobnim jajima” Bulgakova, ili Tišminoj “Upotrebi čoveka” oni predstavljaju Novosađane koji se ponašaju kao vanzemaljci autostoperi u centru srpske kulture i pismenosti.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments