Veza Soluna i poraza građanske Srbije

       

Solunska afera, lažnog prisustva skupštini, i lažnog glasa za Zakon o radu, čiji su glavni protagonisti trojica političara iz Novog Sada, bila je direktan uvod u propast Srbije. U Solunu su 2001. godine obmana i opsena inaugurisane u legitiman politički cilj. Iluzija, simulacija i laž su ustanovljene kao neponištiva moneta uspeha

Najmanje dva puta Solun je presudno uticao na sudbinu Srbije. Prvi put u Prvom svetskom ratu, kada smo probojem Solunskog fronta iz ambisa apsolutnog poraza, zakoračili i čvrsto stali na pijedestal apsolutne pobede. Čast, odanost i hrabro srce, prvi put u istoriji stavili su nas rame uz rame s najvećim svetskim silama Velikom Britanijom, Francuskom, Amerikom. U situacijama velikih opasnosti šanse se nadomeštaju velikom hrabrošću, i velikom žrtvom. To je Srbiji obezbedilo naklonost Vudroa Vilsona i velesile kakva je Amerika.

Hrabrost i uspeh nisu uzročno povezani. Oni su identični – smatrao je Bizmark.
Onda je usledio kopernikanski obrt. Sve što smo krvlju i životima izvojevali 1918, bacili smo pod noge samo 83 godine kasnije. U Solunu su 2001. godine obmana i opsena inaugurisane u legitiman politički cilj. Iluzija, simulacija i laž su ustanovljene kao neponištiva moneta uspeha.

Solunska afera, lažnog prisustva skupštini, i lažnog glasa za Zakon o radu, čiji su glavni protagonisti trojica političara iz Novog Sada, bila je direktan uvod u propast Srbije.

Iz solunske teleportacione epopeje, izrodila se pljačkaška privatizacija, otcepljenje Kosova, odvajanje Crne Gore, lažnih 1.000 evra od NIS-a, kriminalna privatizacija medija, uništavanje Metals banke, a potom Razvojne banke Vojvodine, lažne fabrike elektromobila i električnih skutera, lažni pogoni za unapređenje novih tehnologija, koji su fiktivno adresirani na pušnice i šupe po vojvođanskim selima, iz kojih su potom flaše luksuznog vina deljene sirotinji u narodnim kuhinjama.

U jednoj kolumni nemoguće je pobrojati sve afere i sve prevare. Međutim, ima još najmanje 100 dokaza koji nesumnjivo potvrđuju da je solunska prevara s glasanjem na daljinu, otvorila vrata paklenoj mašineriji medijskog, a pre svega televizijskog simulakruma, kojima je stvarni život zamenjen lažnom realnošću. Svi radovi na komunalnoj infrastrukturi, fabrikama, putevima dešavali su se samo na televiziji. Političari bi se slikali ispred unapred instalirane scenografije, čiji su neizostavni element, pored bagera i sečenja vrpci, bili i lažno egzaltirani meštani.
Ti, interesom inispirisani žitelji DS-ovih potemkinovih sela, svojim odglumljenim oduševljenjem davali su legitimitet opsenarskom poduhvatu pljačke državnog, pokrajinskog i lokalnih budžeta.

Misteriozni politički manevri Demokratske stranke u kojoj putevi, kanalizacija, fabrike, domovi za decu nisu istinski građeni, već su predstavljali lažnu kulisu, kao polazište su imali politički kredo da lične profite ne treba žrtvovati radi politike.
No, da se vratimo na početak, ceo poduhvat razaranja Srbije ne bi bio moguć bez Soluna. Soluna koji su osmislili i realizovali jedan sadašnji profesor za brakove, lažni muž manekenke iz

Đilasovog Survajvera, i lažni borac za urbanističko očuvanje Novog Sada.
Njihova igra s poslaničkom karticom poslednjeg futoškog marksiste omogućila je da se u Srbiju uveze institucija uzvratnog telefonskog poziva.
Kao što su Đilasovi Survajver i Veliki brat, u potpunu ilegalu poslali Crnjanskog, Andrića i Njegoša, i umesto njih omladini za idole ponudili dangube i besposličare, devojke s margine, s više silikona nego mozga, uzvratni telefonski poziv će dođavola poslati etiku, moral i poštenje cele Srbije i dovesti do propasti novinarske profesije i svođenja sudijske funkcije na prihvatljivi nivo komunikativnosti.

Džimi Breslin, legenda američkog novinarstva, 1989, dakle 27 godina pre nego će Donald Tramp postati predsednik Amerike, zapisao je: – Skandal u novinarstvu u naše vreme je da se etika raspala do te mere da je Donald Tramp umetnošću uzvratnog telefonskog poziva preuzeo novinare u ovom gradu.

U Srbiji iz vremena postoktobarske revolucje, Breslinovo zapažanje se ne može tumačiti i shvatati tako parcijalno. Ono je paradigma. Ono je opšti egezmplar. Ogledno dobro. Definicija opšteg beščašća.

Telefonski poziv moćnih tajkuna, moćnih političara, ili njihovih skauta predstavljao je vrhunac manipulacije. Krunu komunikacijskog umeća. Saznanje da je svaka prilika dobra osim propuštene, kod sudija, novinara, urednika, inspektora, policajaca, sindikalaca budila je seme žudnje. A sve je, po pravilu koje opisuje Breslin “ostajalo između njih”.

Prihvativši nepostojeći glas iz Soluna za istinu, građanska i levo liberalna Srbija je 2001. potpisala kaputulaciju, iako stranke, političari i intelektualci, na tom političkom spektru uporno nastoje da dokažu kako predstavljaju najpošteniji deo Srbije. Dodatu vrednost našeg društva. Kvalitet više. Grupaciju koja je kulturno i obrazovno nadmoćna u odnosu na sve druge. Naročito u odnosu na Vučića. I desnicu uopšte.

Upravo su oni dokaz da politička ideologija nije pogrešna. Mogu biti pogrešni samo ljudi. Nisu svi desničari Šešelj, niti su svi levičari Đilas. Još manje su svi intelektualci građanske provinijencije Marko Vidojković, ili Olja Bećković.

Opsenarska Srbija, doživela je tektonski potres 20. maja 2012. godine, i već osam godina se bore da povampire instituciju uzvratnog telefonskog poziva.

Nekad su mediji slavodobitno izveštavali o simulakrumima. Lažnoj farbici elektromobila u Debeljači. Lažnim putevima. Depilatorima za srednjoškolke i luskuznom vinu za korisnike narodne kuhinje.

Uprkos činjenici da je Novi Sad univerzitetski grad, i da je 150 godina bio centar srpske kulture, vest da su dve žene, Gordana Čomić i Maja Gojković predložene za ministre u Vladi Srbije, nije dobila dovoljno adekvatne pažnje. Niti odgovarajuće analitičke obrade.

Nije bolje prošla ni vest da je Novi Sad grad s najbolje vođenim finansijama u Srbiji. Vest je ostala zaključana na dva portala. Mada je saopštena na najvišem mogućem nivou. Izgovorio ju je predsednik države.

Novi Sad je izborom dve žene za članove vlade, i informacijom da Novi Sad ima najveći budžet u istoriji, dobio potvrdu sebe. Novi Sad je napokon izašao iz senke Beograda. Svi prigovori autonomaša o beogradskoj gramzivosti, i političkoj dominaciji nad Novim Sadom sada padaju u vodu. Činjenica je i da na najodgovornijim i najvažnijim funkcijama u državi imamo svojevrsni samit novosadskog kadra. Novi Sad je dao tri ministra, guvernera, veliki broj poslanika, i direktora nekoliko najvažnijih preduzeća i agencija.
Ipak, od raspodele moći važija je činjenica da će dve Novosađanke postati ministri u Vladi Srbije, prvi put u njenoj istoriji. To predstavlja zaista plauzibilan potez. U političkom i društvenom kontekstu.

Autor: Milorad Bojović


Prihvativši nepostojeći glas iz Soluna za istinu, građanska i levo liberalna Srbija je 2001. potpisala kaputulaciju, iako stranke, političari i intelektualci, na tom političkom spektru uporno nastoje da dokažu kako predstavljaju najpošteniji deo Srbije

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments