Zagovornici dijaloga o identitetu oživljavaju vampira razdora

Piše: Milorad Bojović

Dijalog o identitetu koji su inicirali i pokušavaju da javnosti nametnu Nenad Čanak i Gordana Čomić, predstavlja njihov pokušaj da posle devet godina normalnog života u Vojvodini, ožive vampira razdora. Da poseju seme netrpeljivosti.

Nema tu ničeg neobičnog. U skladu sa svojim komunističkim nasleđem, Nenad Čanak i Gordana Čomić, kao u romanu toka svesti, već tri decenije vode razgovor sa samima sobom. Oni od svog ulaska u politiku u javnost lansiraju ideje i lične zablude koje su nametali kao apsolutne istine. To rade iz dva razloga. S jedne strane pokušavaju da opravdaju svoje postojanje pred međunarodnim faktorom. A sa druge strane stoji razlog koji je presudan. Insistiranjem na vojvođanskom identitetu i sukobima u vezi sa njim, Čanak pokušava da povrati svoje izgubljeno biračko telo. On diže tenzije u susret izborima najavljenim za proleće sledeće godine.

Ponovno buđenje izanđale, ali problematične priče o Vojvođanima i Vojvođankama ne predstavlja ponudu za razgovor već ucenu, vešto upakovanu u zamku dijaloga.
Dijalog nije razgovor. Niti obična razmena mišljenja. Dijalog je razgovor s tendencijom. U kojoj najmanje jedna strana ima skrivenu nameru da prevari. Da obmane.

Sofisti su razgovor u dvoje u kom se o istoj stvari iznose suprotni argumenti, pretvorili u umetnost koja pogrešne zaključke ume da prikaže kao tačne. Dijalog se ne zasniva na naučnoj razmeni mišljenja već na veštini manipulisanja rečima. U njemu ne mora da pobedi istina, već dovitljivost.

Platon kaže da je dijalog “Veština stvaranja protivrečja koje je nastalo iz varljivo smišljenje mimikrije…”

Vojvodina bez sukoba, bez podela, nije plodno političko tle za politički opstanak autonomaša. Da bi opstali neophodno je da ožive demona podela

Vojvodina je, više puta sam to isticao, prostor u kom više od 20 nacija živi u složnoj zajednici, uvažavajući jedni druge. Taj pristup, u kom se ne ističu razlike nego se neguje posebnost, funkcioniše besprekorno svakog dana. U celoj Vojvodini. U svakom selu. U sakoj ulici. U svakom sokaku. A nestajao je samo onda kada bi to odgovaralo elitama, koje su onda ciljano i s razlogom, u razum čestitih ljudi ubacivali crva sumnje, razornu bubu preteranog samoljublja. Koristeći isti obrazac lansirali su tezu o beogradskom gušenju autonomije stvarajući i podgrevajući antagonizam između Beograda i Novog Sada. Na taj način, komunističke elite su mogle da upravljaju periferijom, ugodno živeći u luksuzu u centru Novog Sada.

Autonomaška uskogrudost, dugo je tumačena kao oličenje širokogrude demokratičnosti. A zapravo je reč o najdordinarnijem falsifikatu istine. Nikod od 20 i više nacija koje žive u Vojvodini, nije se prebrojavao, niti se zatvarao u lične, niti teritorijalne obore sve dok ih na to nije primorala komunistička propaganda, koju su kasnije preuzeli i na njoj izgradili političke karijere Čanak i gospođa ministarka.

Osim što u svojoj suštini nosi klicu sukoba i podela, ideja o vojvođanskom identitetu širi neistine i zablude. Mada nastoje da je prikažu kao pomoć Srbiji u pregovorima o pristupanju Evropskoj uniji, ideja o stvaranju novog identiteta u direktnoj je suprotnosti s ideologijom Evropske unije o brisanju granica i identiteta. Evropska unija postoji da bi se pacifikovao ratoborni duh evropskih naroda i izbrisale granice između nas. Umesto toga, dvoje političara nastoje da u Evropi, koja teži da bude prostor bez granica, u kojoj je temeljna i najveća vrednosti biti čovek, stvore novi identitet, vredniji od čoveka.

U pokušaju da ih ospore kontraargumentima, njihovi protivnici su upotrebili opasno i neodgovorno poređenje sa Crnom Gorom. Ne može se izjednačiti pozicija Crne Gore, čija državnost nije sporna da bi se Vojvodini dao potencijal državnosti.

Pritom, ne treba zaboraviti da je incident bio suštinska vrednost i jedini politički program dok su Nenad Čanak i Gordana Čomić upravljali Vojvodinom i Srbijom. Brojali smo razbijene glave a ne izgrađene škole. Popisivali smo izlive mržnje umesto obnovljenih i izgrađenih domova kulture. Sportski događaji su bili opasniji od minskog polja. Proslave sportskih uspeha izgledale su kao sukobi Skorsezovih bandi Njujorka. Narko bosovi su bili vlasnici fudbalskih klubova, kumovi i pobratimi. Pre samo 15 godina, u Temerinu su ljude nabijali na kolac. Groblja su rušena češće nego na Kosovu. Iz tog neprestanog sukoba, Čanak i vojvođanski deo Demokratske stranke, čiji je Čomić bila deo, crpeo je suštinu svog političkog postojanja.

Onda su građani Vojvodine shvatili da su decenijama, bili huškani i gurani u nepotrebne mržnje  samo da bi nekolicina političara bez zanimanja mogla da uživa u nezasluženim privilegijama.

Vojvodina bez sukoba, bez podela, nije plodno političko tle za politički opstanak autonomaša. Da bi preživeli neophodno je da ožive demona podela. Buka i bes, koju nameću kao ishodište nije potrebna Vojvodini. Niti Srbiji. Najmanje je važno jesmo li iz Like ili Vojvodine. Prvo smo ljudi.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću

Dijalog nije razgovor. Niti obična razmena mišljenja. Dijalog je razgovor s tendencijom. U kojoj najmanje jedna strana ima skrivenu nameru da prevari. Da obmane