Lepljenja plakata imalo je dva cilja i dva scenarija. Prvi je projektovan za slučaj da Novaković bude osuđen. Tada bi sebe prikazao kao žrtvu, a osuđujuću kaznu kao odmazdu za opozicioni angažman. Drugi scenario služio je da u drugi plan skrajne nakaradnu odluku suda da Novaković bude oslobođen za poklanjanje 4,5 miliona evra gradskih para sebi bliskom tajkunu
Autor: Milorad Bojović
Novosadska pozorišna scena, uprkos koroni, opstala je zbog dva iskusna glumca i njihovog omiljenog žanra – politikantske tragikomedije s elementima propagandnog vodvilja.
Bojan Pajtić i Borislav Novaković odglumili su bračni par – Doris Flajšman i Edvarda Bernajsa. Pajtić, iako stručnjak za predbračne ugovore, nije kao Flajšmanova branio pravo žena da zadrže prezime prilikom udaje, već je branio Novakovićev plan da izbegne odgovornost za nestanak 4,5 miliona evra, čije je prebacivanje odobrio ličnim potpisom kao direktor. Novaković je branio fikciju, da su pare same, čarolijom, s računa ZIG-a završile u privatnim džepovima, a da se činjenica što je bio direktor u tom trenutku, treba posmatrati kao posledica obolevanja od mesečarskih sklonosti, koje pacijenta primoravaju da preko dana, usled neispavanosti, potpisuje razne stvari, kojih se u slobodno vreme ne seća.
Plakati koje je Novaković lepio po septembarskoj mesečini, samo su naizgled bili brzopotezna gerilska akcija. Njihovo lepljenje pažljivo tempirano.
Plakati u Novakovićevim rukama nisu bili sredstvo borbe za opštu dobrobit, oni predstavljaju izgovor, alibi, alat za pritisak na pravosuđe. Plakati su bili pokušaj zamagljivanja stvarnosti, kroz skretanje fokusa javnosti na sasvim drugu temu.
Karl Rouv, poznatiji kao spin doktor američkih predsednika iz porodice Buš, postavio je postulat kriznog pi-ara da se jedna kriza može rešiti samo izazivanjem nove krize na drugom mestu, sa drugim protagonistima. Glavni junak te nove krize, kaže Rouv, treba da bude zanimljiv javnosti, i po mogućnosti treba da ti bude protivnik. Najveći spin doktor s kraja 20. i početka 21. veka, spinovanje definiše kao vešto upredanje istine i laži, u seriju informacija koje omogućavaju da kriza bude ubedljiva i verovatna.
Sledeći Rouvovu teorijsku osnovu, možemo pretpostaviti da Novaković plakate nije lepio slučajno baš noć uoči izricanja presude za nestanak 4,5 miliona evra s računa ZIG-a u vreme kad je bio direktor.
Očigledno je da je lepljenja plakata imalo dva cilja i dva scenarija. Prvi je projektovan za slučaj da Novaković bude osuđen. Tada bi sebe prikaza kao žrtvu, a osuđujuću kaznu kao odmazdu za opozicioni angažman. Drugi scenario služio je da u drugi plan skrajne nakradnu odluku suda da Novaković bude oslobođen za poklanjanje 4,5 miliona evra gradskih para sebi bliskom tajkunu.
Plakati koji su dan kasnije kreirani i lepljeni kao odgovor, bili su takođe deo istog scenarija. Oni su bili osigurač, bočna podrška, pomoćni put da se tema dovoljno dugo zadrži u javnosti, dok svi ne zaborave na Borinu slobodu.
Kako je kreiran Novakovićev spin o navodnoj povezanosti gradonačelnika Miloša Vučevića s građevinskim investitorima?
Novaković je pošao od nekoliko svima znanih činjenica.
- Miloš Vučević je gradonačelnik Novog Sada.
- Galens je velika firma koja mnogo gradi, i to znaju svi Novosađani.
- Novi Sad je posle Beograda grad s najvećim porastom broja stanovnika.
- Zbog velike potražnje svi stanovi koji se izgrade, budu prodati dok je zgrada još u temeljima.
- Grad Novi Sad, na osnovu zakonskih ovlašćenja mora da izdaje dozvole za gradnju.
Na osnovu ovih pet očiglednih činjenica Novaković je sazidao svoj spin.
Stavio ih u neproverljiv, alil prijemčiv kontekst.
Međutim, činjenica su protiv Novakovića. Galens ne gradi samo u Novom Sadu. Već i po celoj Srbiji, Beogradu, Bosni. Crnoj Gori, gde Vučević nema nikakav uticaj.
Koliko god Novakovićeva igra bila dobro kreirana, s njim postoji jedan problem. Postoje i Novosađani koji pamte duže od amebe.
Najmanje pet, danas velikih, građevinskih firmi zaradilo je prve pare kad je Novaković bio prvi čovek Novog Sada.
Nećemo im navoditi imena. Znaju Novosađani za koga su u periodu od 1996. pa sve do 2004. godine u Novom Sadu menjani urbanistički planovi, nakon što je investitor gradio po sprat više na najmanje 10 zgrada, u širem centru.
Novosađani se sećaju i činjenice da su u centru grada nikle bar dve neobične, groteskne građevine kad je Novaković bio gradonačelnik.
Pamti se da se u Novakovićevo vreme na licitacije u ZIG-u dolazilo s pištoljima, a Novakovićeva skupština to proglašavala za zakonitu rabotu.
Kad se stvari sagledaju preciznije, Novaković i Pajtić u poslednjem ispadu, branili su ideju i ideologiju Demokratske stranke da ne odgovaraju ni za jednu aferu koje su potresale Novi Sad i Vojvodinu. Branili su kredo, politički program, politički manifest da je zloupotreba javnih resursa legitiman posao.
Ima ih mnogo. Heterlend. Razvojna banka. Fond za razvoj. Fond za razvoj novih tehnologija.
Da bi to izveli bilo je nepohodno da se izvrši reforma pravosuđa.
Plan je bio dugoročan. Programiranim reizborom dobili su blanko indulgenciju i pripremili teren da za sve što su uradili Srbiji budu oslobođeni kad ne budu na vlasti. Zato od 2012. godine besomučno na sve strane ponavljaju da je Vučić autokrata i da kontroliše sve u Srbiju. Medije, sudstvo, politiku. Reformisanom sudstvu te optužbe služe kao dimna zavesa za oslobađajuće presude.
Na kraju, mandatarka Ana Brnabić prilikom formiranja vlade treba da ima u vidu Novakovićev doprinos teoriji transmisije nemogućeg. Trebala bi da razmisli o mogućnosti da se kao inovacija u obrazovnom sistemu, Zenonov zameni Borinim paradoksom. Deca ne treba da uče kako zec ne može da stigne kornjaču, nego kako Novaković izmiče pravdi, a da istovremeno građane koji kasne s optlatom kredita, te iste demokratski izabrane sudije ekspresno isteruju na ulicu.
