Petar Đurđev: Istorijski arhiv Grada se trudi da afirmiše istoriju našeg voljenog grada

Petar Đurđev, pre svega Novosađanin, istoričar, veliki zaljubljenik u Fudbalski klub “Vojvodina”, bivši profesor istorije u gimnazijama i porodični čovek, postao je direktor Istorijskog arhiva Grada Novog Sada pre osam godina. Od tada, mnogo se stvari promenilo u njemu. 

Autor: Ivona Karan

Ova ustanova osnovana je 1954. godine, u pozajmljenoj prostoriji Gradske kuće, sa jednim stolom i dvoje zaposlenih, da bi, kao privremeno rešenje, dobili prostorije na Petrovaradinskoj tvrđavi u kojima su ostali do 2013. godine. “Privremeno” mesto za istoriju Novog Sada trajalo je 59 godina.

-Zahvaljujući gradu, on se sada nalazi na Podbari. Dobili smo najbolje opremljeni objekat za čuvanje arhivske građe, ne u Republici Srbiji, već u regionu. Imamo uslove i tehničke aparate koji nam omogućavaju da držimo mikroklimu što omogućava uspešno čuvanje arhivske građe za buduća pokolenja. Započeli smo i proces digitalizacije, trajnijeg čuvanja naše građe. Arhivska građa, kako zakon kaže, je ona građa koja ima značaj za kulturu i istoriju jednog kraja. Mi to procenjujemo, preuzimamo i pomažemo istraživanju u vezi sa našim gradom- rekao je Đurđev.

Na šta ste najponosniji, na koju stvar u ovih osam godina na mestu direktora arhiva?

-Najponosniji sam na svoje kolege i rezultate, zbog kojih smo bili prepoznati u Srbiji, jer smo dobili Zlatnu arhivu kao najbolji arhiv u zemlji, već i u široj saradnji. Naš arhiv ima saradnju od Jerusalima do Moskve, od Moskve do Vašingtona, što najbolje govori da ovaj arhiv ima ljude koji mogu da nose taj posao.

Koliko je arhiv važan za grad i kulturu, kao i sadašnjicu?

-Svako od nas će, kad-tad, postati deo arhiva i postati deo nedeljivog kulturnog blaga našeg grada i tako ćemo bolje spoznati našu istoriju. Arhivi su bitni jer nose temeljnu identitetsku priču, preko nje možemo spoznati sebe, a omogućava da predvidimo ono što će se desiti u budućnosti. Svako dobro razvijeno i napredno društvo ima dobro organizovane arhive.

Pre nego što ste postali direktor arhiva bili ste profesor istorije. Da li je upravljanje arhivom povezano sa prenošenjem znanja? Da li žalite za ulogom profesora?

-Imao sam tu veliku čast i privilegiju da sam jedan deo svog radnog veka proveo u gimnaziji “Isidora Sekulić”, a zatim u slavnoj “Jovan Jovanović Zmaj”. Isprepleteno je iz jednog jednostavnog razloga, došavši u gimaziju “Jovan Jovanović Zmaj”, koja sama po sebi predstavlja instituciju u Novom Sadu i čitavoj Srbiji, gde sam bio odmah upoznat i sa tradicijom te škole, što me nagnalo da svoja istraživanja ne ograničim samo na svoj nastavnički rad, već i da radim i po arhivima, pa je tu došlo do simbioze- ljubav prema arhivima i prema radu sa mladima. Ono što mi najviše nedostaje je što sam imao privilegiju da radim sa izuzetno darovitom i pametnom decom koja su svojom energijom i znanjem oplemenili mene i puno sam naučio od njih.

Koliko veze imaju sport i istorija? 

-Sport može nekada da predstavlja jasnu refleksiju svih društvenih odnosa koji se dešavaju. Nekada nam političke borbe ne mogu napraviti kristalnu sliku onoga što se dešava u društvu, ali kada pogledamo sport možemo doći do nekih naznaka. Npr. 1941. godine je nemački klub “Rapid” iz Novog Sada istupio i napravili svoju ligu u Bačkoj kako bi igrali protiv nas. Kroz sport možemo jasno poznati i ekonomske tendencije, kada ima para unopređuje se sport i prave se stadioni.

Poznati ste kao veliki ljubitelj FK “Vojvodina”. Po čemu ovaj klub zavređuje pažnju Novosađana i zašto je bitna za njih?

-“Vojvodina”, bar što se tiče mene, je identitetska priča. Moj deda je navijao za “Vojvodinu” još u Kraljevini, a nekako se to prenelo na mog oca, brata, mene, pa evo sad i na moju decu. To shvatamo da ta zastavica FK “Vojvodine” mora da bude negde uz ikonu u našem domu i to nas određuje. Ona je nastala u jedno teško vreme za srpsku zajednicu, kada je vršen strašan pritisak Srbe na ovim prostorima. Grupa mladića sa Podbare i Salajke se okupila sa idejom da naprave sportsko društvo u Novom Sadu. U to vreme, svaka nacionalna zajednica je imala svoje sportsko društvo- Mađari i Nemci su imali dva slavna kluba, kasnije Jevreji prave svoj klub Juda Makabi. A Srbi u Novom Sadu su imali svoju Vojvodinu. Zato su i boje crveno, bela, plava, stadion je na otvaranje na Vidovdan nazvan Karđorđe. To sve ima simboliku. Stadion je zakupljen od Grada 1924. godine i napravljen u saradnji sa jevrejskim klubom “Juda Makabi”. Oba su dobili zabranu rada 1941. godine, za vreme okupacije, a njihova imovina je oduzeta. Međutim, poput feniksa se izdigla 1944. godine. Danas predstavlja relikt prošlog vremena.

Koji su naredni planovi arhiva?

-Treba da pomognemo registraturama koje su se obratile za pomoć. Što se tiče kulturnog rada, nastavićemo dalje sa izdavanjem naših redovnih izdanja, pre svega godišnjak, gde smo omogućili stručnjacima, kao i mladim naučnicima da objavljuju radove upravo na temu istorije Novog Sada. Sa Vojnim arhivom nastavljamo saradnju, a u planu su i brojne izložbe. Trudimo se da radimo uvek nešto lepo i afirmišemo istoriju našeg voljenog grada.