Pre samo 70 godina Novi Sad je imao oko 85 procenata ulica od blata. A ostale je pokrivala kaldrma. Na mestu današnjeg Spensa, suda, Skupštine grada bile su bare i pašnjaci po kojima su pasle krave

 

Piše: Milorad Bojović

 

Mada je gradnja novog mosta i podzemnih garaža počela proletos, poznajem najmanje 10 novosadskih političara bez moći, čija se politička vizija može sažeti u moto jednog velikog romana: “Jesen, i život bez smisla.” Deset arhonta pogrešnosti neopravdano smatra da je njihovo mišljenje mera stvari za sve Novosađane. Pošto su, kako Lok kaže, ljudska dela najbolji tumači njihovih misli, delovanje ova desetorke, bez obzira na godišnje i životno doba, sastoji se od besmislenih akata protivljenja svemu što im ne obezbeđuje ili prihod, ili pogodnosti. Ili i jedno i drugo. Pritom, njihova motivacija da budu protiv, već 25 godina nije inspirisana pobudama dobre volje, već je sračunata na interes. Istorija pobuna bez smisla je najvažnija knjiga za budućnost Novog Sada. Ali, ona nikada neće biti napisana niti objavljena. Za to postoji samo jedan razlog – da bi deo političara bez programa i političke ideje mogao stare zablude da predstavlja kao nove potencijale. Jer samo dok je kolektivno sećanje oktroisana kategorija, koja greške, zablude i prevare ne beleži kao simbol upozorenja, kao crveni alarm opasnosti, moguće je da se o izgradnji suštinskih infrastrukturnih projekata govori kao o hendikepu. Nije to ništa novo. Niti neočekivano. Progres, naučno je potvrđeno, neminovno dovodi do pobune mediokriteta, jer dovodi do promene životnih navika. Bez obzira što su to promene na bolje, postoji jedan broj ljudi koji svaki napredak doživljava i tumači kao nazadovanje. Zvuči neobično, ali se kedan broj građana progresu protivi da bi ostvario ličnu i političku korist. Njihov otpor unapređenjima životnog okruženja postoji samo radi zaštite ličnih privilegija i pozicija u društvu. U toj borbi računaju na zlovolju konformista, jer i jedni i drugi znaju da svaka velika promena koja dovodi do većeg kvaliteta života, menja precepciju najvećeg broja građana u odnosu na stare navike i nove potrebe i perspektive. Podstaknuti napretkom, građani će uvek da traže nove, još bolje uslove života. I više niko neće moći da ih vara jeftinim obećanjima kao od 2000. do 2012. godine. Takav novi uvid u životne potencijale iziskuje od političkih aktera da ulože izvanredan trud i ponude superiorna rešenja daljeg razvoja. Ukoliko to ne učine, biće osuđeni na poraz. Što se levim liberalima događa već 10 godina. Letopis retrogradnih novosadskih pobuna vrlo je bogat. Pre tačno 245 godina zabeležen je slučaj da su u jesen 1777. godine Novosađani ustali na oružje jer im je zabranjeno da pokojnike do groblja nose u otvorenom sanduku kroz ceo grad, tako da prolaznici, ako požele mogu da ga celivaju i da se oproste od njega. Protivljenje je bilo toliko veliko da su episkopa bačkog, koji ih je molio da ovaj predlog prihvate, optužili za izdaju. Namera čuvene industrije obuće “Bata” da u Veterniku podigne fabriku, izazvala je revoluciju. Veterničani su proterali zle kapitaliste uz objašnjenje da njihove krave neće imati gde da pasu. Novosađani su se bunuli i protiv asfaltiranja ulica, i iseljenja industrije iz centra grada. O tome je svedočio Boža Melkus, nekadašnji gradonačelnik. Jedan od onih ljudi koji je, zajedno sa Todorom Jovanovićem udario temelje modernog Novog Sada. Pre samo 70 godina Novi Sad je imao oko 85 procenata ulica od blata. A ostale je pokrivala kaldrma. Na mestu današnjeg Spensa i suda do 1950. su bile baruštine i utrine. Između Izvršnog veća i Trga slobode bio je pašnjak. – Kad smo bili mali, od zgrade Izvršnog veća pa sve do centra bio je pašnjak. Tu je uvek bilo ovaca i krava. Skupština grada, Bazar i Stražilovska ulica nisu postojali. Pre 50 godina su tu kopali temelje. U te ogromne rupe su silazile ovce. Mi deca smo se igrali sa njima. Odrasli su se bunili što se gradi – svedočila je pre nekoliko dana stanarka Tanurdžićeve palate, dok je posmatrala kako mašine pripremaju teren za izgradnju prve novosadske podzemne garaže. Radničku ulicu zauzimale su fabrike “Novkabel”, “Idol”, “Albus”, “Petar Drapšin”. Zaposleni su njihovo preseljenje u industrijsku zonu doživeli kao novu okupaciju. Kao odlazak na prinudni rad. Izmeštanju Železničke stanice sa Limanske pijace na sadašnju lokaciju i gradnji Žeželjevog mosta protivio se i beogradski Centralni komitet i Novosađani. Spor je posle višemesečnih trzavica rešen u korist budućeg razvoja Novog Sada. Iz te borbe otvoren je prostor za Bulevar oslobođenja i Most slobode, čija gradnja je izazvala veliki gnev građana. Stvoreni su uslovi za izlazak grada na Dunav kome se danas mnogi protive. Među protivnicima izlaska grada na reku su čak i oni koji su od 2008. do 2012. godine smatrali da je to uslov svih uslova daljeg razvoja Novog Sada. Kako se qonditio sine qua non pretvorio u casus belli? Kako su vizije koje su videli kao superiorne, kao nanadmašne, postale povod za pobunu kada su počele da se ostvaruju? U drugom, modernijem obliku. Postoji mnogo indicija da je izgubljena dobit ta tačka protivljenja. Da im smeta to što se vizije ostvaruju bez njihovog upliva u novčane transakcije. I ma koliko se trudili da svoje koristoljublje prikažu kao duh plemenitih pobuda, na internetu je ostalo zabeleženo da su pre 10 godina bili najveći zagovornici gradnje uz reku. Osim što nas podseća da su ljudske zablude beskrajne, zaboravljena istorija Novog Sada nas uči nečem još važnijem. Istorija upisuje i pamti samo pobede. Svi pokušaji da se onemogući progres grada bili su bezuspešni. Organizatori besmislenih pobuna ostali su incident bez važnosti. Dangube, čija imena nije vredno pamtiti. Zato imam predlog za individue kojima uspon Novog Sada nije po volji. Budući da je zdrava ishrana, uz posvećenost zaštiti životne sredine glavni imperativ današnjice, Novi Sad umesto modernizacije treba da se posveti povratku u prošlost. Da umesto rešavanja životnih potreba 400 hiljada ljudi, postojeće parkinge i ulice zatrpamo i pretvorimo ih u pašnjake. Da vratimo one krave i ovce od pre 50 godina, i da Novi Sad bude poznat ne po stopi rasta, i razvoju, nego po zdravoj hrani koju ubiramo sa svojih ulica. To bi bila apsolutna pobeda antirazvojne koalicije.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću

 

Među protivnicima izlaska grada na reku su čak i oni koji su od 2008. do 2012. godine smatrali da je to uslov svih uslova daljeg razvoja Novog Sada. Kako se qonditio sine qua non pretvorio u casus belli? Kako su vizije koje su videli kao superiorne, kao nanadmašne, postale povod za pobunu kada su počele da se ostvaruju?

 

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments