Snažan privredni i ekonomski polet koji je zahvatio Novi Sad tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, stvorio je uslove da se grad postepeno širi i na sremsku stranu, odnosno na područje Mišeluka i dalje prema padinama Fruške gore.
Ovo je zahtevalo od gradskih vlasti, a pre svega urbanista, da počnu da stvaraju okvirne urbanističke uslove za izgradnju mosta i rasterećenje saobraćaja iz centra grada.
Urbanistički zavod Novog Sada je napravio prve takve uslove 1970. godine, a beogradska „Mostogradnja“ je uradila idejno rešenje mosta. Skupština opštine Novi Sad je odluku o gradnji mosta donela decembra 1973. godine.
Izgradnja Mosta slobode počela je krajem 1976. godine, trajala je 5 godina, a most je otvoren 23. oktobra 1981. godine na godišnjicu oslobođenja u Drugom svetskom ratu i simbolično je dobio ime Most sloboda.
Projektanti mosta su bili akademik Nikola Hajdin, Gojko Nenadić i Predrag Želalić, a glavni izvođač radova je bila „Mostogradnja“ iz Beograda.
Treba imati u vidu da su u samoj izgradnji mosta pored domaćih firmi, bile angažovane i strane kompanije, poput „Ganz-Mavag“ iz Budimpešte koja je bila zadužena za isporuku gornje čelične konstrukcije i dva pilona, „Stahlton AG“ iz Ciriha koja je izradila kose čelične užadi i „Gutehoffnungshutte Sterkrade A.G. ” specijalna ležišta.
Tadašnja vlast je za izgradnju podigla kredit od mađarske firme „Ganz-Mavag“ u vrednosti od 27,5 miliona američkih dolara.
Kako su stanovnici Limana 2 čije zgrade se nalaze uz trasu mosta na Bulevaru oslobođenja „preživeli“ gradnju, samo oni znaju.
Bar dve godine su teške mašine uz zaglušujuću buku i škripu metala nabijale šipove za stubove budućeg mosta.
Studenti nisu mogli da uče, radnici da odmaraju, a deca da spavaju, al’ preživelo se.
Krajnji rezultat je bio veličanstven most koji su žitelji Limana, ali i celog Novog Sada sa zadovoljstvom prelazili.
Lep, beo, veličanstven, Most slobode je bez tunela Mišeluk dugačak 1382 metra, a građen je po takozvanom sistemu kosih zatega sa dva pilona. Piloni su visoki 60 metara i nalaze se na rastojanju od 361 metar. Ukupno postoji 48 zatega.
U ovo graditeljsko čudo ugrađeno je neverovatnih 30.000 kubnih metara betona, uz 2.150 tona betonskog gvožđa, kao i 10.000 tona čelika.
Kolovozna konstrukcija poseduje 6 saobraćajnih traka, odnosno po 3 u svakom smeru, kao i pešačke staze sa leve i desne strane mosta.
Tunel Mišeluk koji se nalazi u produžetku mosta dug je 370 metara, nije građen na tipičan način, kopanjem, već je prvo napravljen usek, izgrađene su tunelske cevi, koje su zatim pokrivene zemljom.
Na svečano otvaranje mosta došlo je oko 35.000 ljudi!
Naime, Novosađani su oduvek imali poseban odnos sa svojim mostovima, valjda zato što su kroz istoriju toliko često ostajali bez njih. Šta više, i sam Novi Sad svoj postanak baš na mestu gde se danas nalazi duguje mostu, doduše pontonskom, ali ipak mostu.
Vreme će pokazati da će se neslavna tradicija uništavanja novosadskih mostova nastaviti i u budućnosti, te da će i bez Mosta slobode ostati, ali će ga vredni radnici ponovo podići iz Dunava.
Most slobode je bio na usluzi Novosađanima punih 18 godina, međutim. 1999. godine, tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju je srušen.
Na obnovu se čekalo sve do 2005. godine, kada su konačno prikupljena novčana sredstva, što iz domaćih, što iz stranih izvora.
Rekonstrukcija je koštala 40 miliona evra i trajala je 2 godine i 22 dana.
Igrom slučaja, na obnovi uništenog Mosta slobode i tunela Mišeluk bili su angažovani isti radnici koji su učestvovali i u izgradnji. Kako su tada vredni neimari izjavili, ako bude potrebno, doći će oni i treći put. Nadamo se da više neće biti potrebe za tim.
Uostalom, sada se u Novom Sadu grade novi mostovi.
Još uvek bez zvaničnog naziva, takozvani „Četvrti“ i „Peti“ most premostiće Dunav čineći život Novosađana mnogo lakšim.
Opet se dešava da se aktuelna gradska vlast, kao i on od pre pedesetak godina, suočava sa nesuvislim komentarima jedne grupe ljudi koja smatra da novi mostovi nisu potrebni.
Izgleda će se uvek naći neko ko je neuk, ali smatra da treba da komentariše sa punim pravom. Tako su nekada u nameri da omalovaže Most slobode, nazivali “vikendaški” most, a danas je to kičma grada.
Međutim, Novi Sad ima urbanistički plan koji je trasiran pre nekoliko decenija. Još tada su jasno definisani prostorni planovi grada i njihova namena.
U produžetku Bulevara Evrope gradi se pomenuti „Četvrti“ most i koji će biti sličan Mostu slobode, samo će umesto dva pilona imati tri sa kosim užadima.
Takozvani „Peti“ most koji će se nalaziti na Fruškogorskom koridoru i koji će premostiti Dunav kod Kaća, projektovan je kao ekstrados most sa kosim zategama, sa rasponskom konstrukcijom od prednapregnutog betona i sa dvostrukim kratkim pilonima zakošenim ka spolja i visokim 25 metara.
Naš nobelovac Ivo Andrić je u svojim tekstovima znao da prepozna značaj mostova, ali i da duboko pronikne u suštinu onoga što oni predstavljaju, čineći ih nečim mnogo uzvišenijim od puke građevine:
„Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo.“
gradskeinfo.rs
