Čanak, DSS, DS i radikali su do pojave SNS-a bili idealni partneri. Predstavljali su savršen alibi jedni drugima. Neprestani konflikt i podeljenost na ideološkoj i međunacionalnoj ravni predstavljao je savršeno okruženje za njihov politički prosperitet. Njima treba izmaštani protivnik. Izmišljeni neprijatelj. Zato uobrazilju spomenik podiže mađarskim fašistima, a ne nedužnim civilima
 

Piše: Milorad Bojović

 

Kad se oko istog cilja udruže Šešeljevi radikali, Čankovi ligaši, prikriveni ravnogorci iz DSS-a i sve verzije i agregatna stanja Demokratske stranke, cilj je apsolutno pogrešan. Kad se saglase i slože četnici, partizani i obožavaoci kralja i moharhije motiv je još pogrešniji. To povezivanje nije ideološko. Još manje vrednosno. Njihovo zajedništvo je opasnost, jer je zasnovano na ideologiji neprestanog konflikta, permanentnog sukoba svih sa svima. Njihovo protivljenje podizanju spomenika nevinim žrtvama s kraja Drugog svetskog rata samo ukazuje da je spomenik Novom Sadu preko potreban i neophodan. Čanak, radikali, DS i DSS su do pojave SNS-a bili idealni partneri. Predstavljali su savršen alibi jedni drugima. Neprestani konflikt i podeljenost na ideološkoj i međunacionalnoj ravni predstavljao je savršeno okruženje za njihov politički prosperitet. Kavga i nesloga, razmirice, neprestana gloženja, optužbe, klevete, čine suštinu političkog programa svih ideoloških ekstrema jer nemaju šta drjugo da ponude u uslovima potpune ravnoteže. Uskovitlani haos, podeljenog nesložnog društva, na površinu izvlači najgore, najmračnije porive i sklonosti i podstiče ličnosti sklone pojednostavljenim viđenjima stvarnosti da se grupišu oko jedne od četiri problematične ideje. Radikalima su bili potrebni DS i Čanak, kao što su Čanku i DS-u bili neophodni DSS i radikali. Međuetnički incidenti bili su podsticani i negovani kao mehanizam političkog napredovanja. Četiri krajnosti povezivao je isti cilj. Preko međunacionalne mržnje ostvarivali su svrhu svog baveljenja politikom – lukrativnost. Pošto je od 2012. godine, i katch all političkoj viziji SNS-a, nacionalna pripadnost postala nevažan uslov za bavljenje politikom, međunacionalni incidenti su nestali iz javnog prostora. Prestali su da budu relevantan element za dobijanje izbora. Nestankom goriva koje ih je pokretalo Liga, SRS i DSS izgubili su birače i gotovo nestali sa političke scene. LSV se u Novom Sadu održava zahvaljujući novcu koji im pristiže kroz mehanizme “komunalne koalicije”, SRS i DSS su preživeli zahvaljujući sniženom cenzusu.

Radikalima su bili potrebni DS i Čanak, kao što su Čanku i DS-u bili neophodni DSS i radikali. Međuetnički incidenti bili su podsticani i negovani kao mehanizam političkog napredovanja. Četiri krajnosti povezivao je isti cilj. Preko međunacionalne mržnje ostvarivali su svrhu svog baveljenja politikom – lukrativnost

Zato sada nastoje da od spomenika pomirenja naprave spomenik razdora. Da ponovo Novosađane podele na Srbe i Mađare. Na starosedeoce i dođoše. Na partizane i četnike. Na ljotićevce i hortijevce. Na Ličane i Crnogorce. Na Laloše i Bosance. Da bi uspeli u svom poduhvatu koriste se spinovanjem kao starim, proverenim oružjem. Iako na spomeniku neće biti uklesano ni jedno jedino ime, četiničko-monarhističko-partizanska koalicija učitava ono što njima odgovara. Njima treba izmaštani protivnik. Izmišljeni neprijatelj. Zato tvrde da se spomenik podiže mađarskim fašistima, a ne nedužnim civilima, u toj uobrazilji vide svoju političku priliku. Međutim, spomenik je ono što jeste u stvarnosti, a ne ono što o njemu tvrde političari zarobljeni u sukobima prošlosti. Treba se zapitati s kojim razlogom i potrebama se u 21. veku stvara i neprestano podgreva mit da su Srbi i Mađari smrtni neprijatelji jedni drugima? Da su četnici i partizani i dalje krvni dušmani? I da će spomenik biti generator novih sukoba? Miloš Vućević je u pravu. Pomirenje ne sme da bude stvar koja nas deli. To ne treba da ima veze s političkim partijama. Konflikt Drugog svetskog rata, i svih naših ranijih sukoba, jednom mora da se okonča. Za pomirenje je svaki trenutak dobar i adekvatan, neodgovarajuće je jedino ignorisanje. Zajedništvo i širokogrudost su norme koje predstavljaju temeljnu vrednost za sve Novosađane. Ali i za Novi Sad koji predstavlja vrednost veću od svih nas. Neka ovaj spomenik, koji nas danas deli, u budućnosti bude tačka koja nas spaja, da više ne brojimo ko je koga ubio, već da merimo ko je koga više razumeo i poštovao. Ovde nije reč o ideji da spomenik bilo koga abolira. Ovde je reč o nastojanju da se Mađarima i Srbima ospori pravo da žive u slozi. Poštujući jedni druge. Nema loših ljudi. Takvima ih čine okolnosti. Mnogo truda i mnogo novca uloženo je da se Mađari i Srbi uzdignu do nivoa krvnog neprijateljstva. Dug je put od 1849. godine do 2012 i 2021.

Ukoliko bi se stvari posmatrale iz te prizme, Nemačka bi i danas bila okupirana. Nemačka bi, prema tom sudu trebala da bude zauvek ekskomunicirana iz zajednice država i naroda. Da su Francuzi ostali podeljeni na jakobince i žirondince, da su sledili logiku Sen-Žista i Robespjera i danas bi imali vladavinu terora. Ali, radi uspeha države, cele nacije i svakog Francuza ponaosob, oni su postigli istorijsko pomirenje. Niko od njih nije zaboravio da je Prva republika izrasla na krvi 25.000 žrtava. Umesto da postanu tačka večitog optuživanja i neprestanog razdora, stradalnici jakobinskog terora postali su najstameniji spomenik francuskog jedinstva. Uopšteni sud ima manu da je uvek pogrešan. U tom slučaju svi stavovi i sva verovanja postaju najobičnije praznoverje. Stalni konflikt uvek osnažuje najjačeg učesnika. Daje mu snagu. Dodaje mu energiju, podstiče ga na nove korake i nove trijumfe. Ali, ni devet ubedljivih godina SNS-a, ni njihove pobede, niti njihov sve veći rejting nisu pokolebali koaliciju DS-SRS-DSS-LSV u njihovoj pogrešnosti. Pokazali su majstorstvo u izazivanju sukoba, haosa i podela. Pokazali su virtuozno umeće u vraćanju u predvidljive obrasce stare političke prakse sokoba i podela. Zar nije vreme da probaju nešto novo? Ali, po svemu sudeći, oni ne razumeju politiku bez ratnih sekira!

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću

Ovde nije reč o ideji da spomenik bilo koga abolira. Ovde je reč o nastojanju da se Mađarima i Srbima ospori pravo da žive u slozi. Poštujući jedni druge

1 Comment
najstariji
najnoviji najviše glasova
Inline Feedbacks
View all comments
Valsorim
24/12/2021 00:39

Istina…